Postojao je period kada se italijanski fudbal kleo u Nikolu Ventolu. Napadač iz Barija bio je simbol talenta i mladalačke energije devedesetih. Dečko koji je imao sve. Brzinu, tehniku, golgeterski instinkt i šarm koji je osvajaо navijače gde god bi igrao. Međutim, kao što to često biva u životu, sudbina je umešala prste. Povrede su ga usporile, gotovo slomile, ali ne i uništile njegovu strast prema igri.
Ventola (47) danas nije više onaj klinac koji juri po krilu, već čovek koji troši petu deceniju i sa osmehom priča o onome što je bilo, svesno noseći svoje rane, ali i ponos.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Polagao sam maturski ispit dan pošto sam postigao dva gola protiv Turske u finalu Mediteranskih igara 1997. godine. Dobio sam posebnu dozvolu. Karabinjeri su došli u školu samo sa zadatkom iz italijanskog jezika za mene. Imao sam 19 godina, već sam postigao 10 golova u Seriji B u dresu Barija i osećao sam se kao superheroj. Ali povrede su me uništile“, prisetio se Ventola u razgovoru za Gazetu delo Sport.
Gotovo tri decenije kasnije, Nikola je prepoznatljiv glas u italijanskim sportskim emisijama, u društvu prijatelja Antonija Kasana i Danijelea Adanija. Smeje se, šali, komentariše fudbal. Ipak, ispod tog osmeha krije se životna priča o usponu i bolu, pa pronalaženju smisla.
“Svi koji su me gledali kada sam imao 18 godina – od Kasana do Bufona, od Totija do Pirla – bili su impresionirani mojom brzinom. Krenuo bih iz dubine i dolazio do gola za tren, kao voz. Ali kad sam izgubio tu fizičku snagu, morao sam da se prilagodim. I tada sam izgubio mnogo, ako ne i sve“.
Nikolina karijera bila je meteorska. Kada mu je bilo 20 godina, posle četiri sezonu matičnom Bariju, želela ga je cela Italija.
“Inter i Roma su mi 1998. nudili istu platu. Toti me je zvao svakog dana, ali sam izabrao Inter – zbog Ronalda. Pričao sam i sa Milanom, Juventusom, Monakom i Đanlukom Vijalijem, koji je tada bio u Čelsiju. Sećam se da je Đanluka pozvao kući, majka se javila, a kad mi je rekla da je na telefonu gospodin Vijali, mislio sam da me neko zafrkava i opsovao sam. A bio je stvarno on“.
Prvi težak udarac došao je rano.
“Bilo je strašno. Bio sam na vrhuncu, a onda su mi stradali ukršteni ligamenti kolena u meču protiv Empolija, posle grubog starta Danijelea Baldinija. Ni posle 25 godina mi se nije izvinio. Vratio sam se baš protiv Intera, i dao gol“.
Ali najteži period tek je sledio. Sa 24 godine, 2002. kada je trebalo da doživi punu afirmaciju, suočio se s povredom koja je mogla da mu završi karijeru.
“U Italiji niko nije hteo da me operiše, mislio sam da ću završiti karijeru, ali me menadžer Brankini odveo kod doktora Stedmana u Kolorado. Trebalo je da mi prelome kost i isprave je. Rekao mi je da postoji 70 odsto šanse da uspe. Na kraju je sve prošlo dobro, ali nisam igrao godinu dana. Nisam više bio isti. Ponekad bi psiholog dolazio do mene. Osećao sam se kao da sam proklet, nisam više verovao ni u šta“.
Veru je, kaže, vremenom povratio, ali mu je bilo potrebno mnogo vremena i bola.
“Ponovo sam je pronašao, ali dugo sam bio ljut na boga. Odrastao sam idući u crkvu, roditelji su želeli da učim. Sa 17 godina Bari je hteo da me pošalje u Komo, ali je otac rekao: ‘Tamo idete vi, ne on’. Upisao sam Pravni fakultet, ali sam stao na 11 ispita do kraja. Diplomirao sam komunikacije 2019. Uradio sam to zbog oca, koji je preminuo 2000. Nije doživeo da vidi mog sina, i nedostaje mi svakog dana“.
Razlog dolaska u Inter, Brazilac Ronaldo, postao je veoma blizak Ventolin prijatelj.
“Svi smo ga obožavali. Jednom sam otišao u Brazil, i na aerodromu mi niko nije proverio pasoš. Ronaldo mi je samo rekao: ‘Ja sam ovde kao papa u Rimu’“.
Maj 2002. je ipak rana koja ne zarasta. Inter je izgubio titulu u poslednjem kolu porazom od Lacija i Juve se okitio lovorikama. Vratislav Greško je glavom vratio loptu Karelu Poborskom, što je omogućilo Čehu da donese izjednačenje koje je najavilo totalni slom Nerazura.
“Da, to je najveći žal. Zajedno sa tim što nikada nisam debitovao za reprezentaciju. Svi pamte Lacio, ali mi smo to prvenstvo izgubili ranije. Mentalno smo već slavili – poneli smo majice, kamere. Sećam se Ronaldovih suza i navijača na aerodromu. Pitali smo se: ‘Zašto baš nama to da se desi?’“.
Potvrdio je i jednu od urbanih legendi.
“Sledećeg dana policija je morala da zaštiti Vratislava Greška. Ljudi su ga napali“.
Ventola je karijeru završio nedugo pošto je prebacio tridesetu, ali ne i ljubav prema fudbalu“
“Prekinuti karijeru sa 32 godine nije lako, ali ponosan sam na to što sam poslednji gol u Seriji A dao na Olimpiku protiv Rome, kluba koji sam voleo kao dete. Žao mi je što sam u Torino stigao tek na kraju karijere, to je neverovatno mesto. U Novari sam tražio minimalac uz bonus za promociju. Kad smo ušli u viši rang, hteli su da me ‘ubiju’“.
Kad podvuče crtu, Ventola smatra da je srećan čovek.
“Imam sve što mi treba. Radim ono što volim, sa prijateljima Adanijem i Kasanom, koji mi i danas prebacuje što mu kao klinac nikada nisam poklanjao šorts. U našem programu Viva el fútbol beskrajno se zabavljamo. Neki nas vole, neki mrze, nekima smetamo, ali iza svega stoji znanje. Adani i Kasano gledaju po šest–sedam utakmica dnevno, ja malo manje“, poručio je Nikola Ventola, nekadašnji ofanzivac Barija, Intera, Bolonje, Atalante, Sijene, Kristal Palasa, Torina i Novare.
Bonus video:
Leave a Reply