Dve godine otkako se prema pisanju britanskih medija dovodio u vezu sa Crvenom zvezdom, Mejson Grinvud je postao napadač od 75 miliona evra. Toliko je, navodno, Atletiko Madrid spreman da plati za slobodu engleskog ofanzivca iz Marseja, prenosi Fichajes.
Kada je prošlog leta Grinvud stigao u Olimpik iz Mančester junajteda za 26.000.000 evra, mnogi su na jugu Francuske sa rezervom posmatrali njegov dolazak. Međutim, samo jedna sezona bila je dovoljna da Englez dokaže da je ponovo spreman da igra na vrhunskom nivou. Pod komandom trenera Roberta de Zerbija, nekadašnji talenat Mančester junajteda preporodio se i postao ključna figura francuskog tima, što je ubrzo ponovo privuklo interesovanje najvećih evropskih klubova.
Iako su Mejson i Marsej tokom leta odbili nekoliko konkretnih ponuda iz Premijer lige, kao i finansijski primamljive opcije iz Saudijske Arabije, Grinvudovo ime i dalje odzvanja na transfer pijaci. Dijego Simeone, alfa i omega Atletika, vidi Grinvuda kao idealno pojačanje za naredni period.
Kolćonerosi su spremni da se isprse i ponude Olimpiku novac kakav nekadašnji prvak Evrope do sada nikada nije dobio za jednog igrača. Rekordna prodaja tima sa Velodroma je dobijenih 39.000.000 evra za Mišija Batšuaija, pa bi ukoliko se spekulacije obistine Grinvud skoro udvostručio taj iznos sa 75 miliona.
Ipak, realizacija posla zavisi od jednog važnog faktora. Naime, ceo transfer plan aktivirao bi se samo u slučaju da Argentinac Hulijan Alvarez napusti Atletiko u nekom od narednih prelaznih rokova.
Bez obzira na to, jasno je da Grinvud, posle turbulentnih godina i povratka na pravi put u Marseju, ponovo zauzima visoko mesto među evropskim napadačima. Ove sezone je – momak koji danas slavi 24. rođendan – postigao tri gola i upisao četiri asistencije na osam mečeva za OM u svim takmičenjima.
Dijego Simeone, čovek koji je skoro deceniju i po stub Atletiko Madrida, konačno je dočekao trenutak o kojem je maštao od dolaska na klupu decembra 2011. godine. Njegov tim je na prepunom stadionu Rijad Er Metropolitano deklasirao Real Madrid sa 5:2 u jednom od najuzbudljivijih derbija poslednjih godina. Nije to bio samo trijumf, već prava fudbalska lekcija i simbolično skidanje tereta koji je Argentinac nosio na svojim plećima gotovo celu trenersku karijeru.
Pre ove utakmice, Čolo je imao poražavajući bilans protiv Kraljevskog kluba u vidu samo 12 pobeda u 47 mečeva, uz čak 20 poraza, uključujući i ona dva najbolnija u finalima Lige šampiona, kada je Atletiko bio na korak do ostvarenja sna, ali je Real na kraju podizao trofej. Zato se ova pobeda ne meri samo golovima i bodovima, već i simbolikom – Simeone je u 48. pokušaju konačno dobio utakmicu koja će se decenijama prepričavati.
Derbi je počeo furiozno, a već u 14. minutu stadion je eksplodirao kada je Robin Le Normand snažnim udarcem glavom doveo Atletiko u vođstvo. Ipak, radost domaćih nije dugo trajala. Real se, predvođen svojim superzvezdama, brzo vratio u meč. Kilijan Mbape je u 25. minutu završio savršeno uigranu akciju gostiju i doneo izjednačenje, a samo desetak minuta kasnije Arda Guler, momak za kog u Madridu veruju da ima budućnost superstara, pogodio je posle centaršuta Vinisijusa Žuniora i doneo potpuni preokret.
Atletiko je pred kraj prvog poluvremena uspeo da se “vrati u život”. Klemana Lenglea je VAR zaustavio zbog igranja rukom, ali se publika radovala u nadoknadi vremena kada je Aleksander Serlot glavom savladao Kurtou i pogodio za 2:2.
Nastavak je doneo ono što malo ko očekivao, potpunu dominaciju Simeoneovih izabranika. Hulijan Alvarez je najpre bio siguran izvođač penala pošto je Guler neoprezno visoko podigao nogu i faulirao Nikolasa Gonzalesa u šesnaestercu. Potom je Argentinac postigao i drugi gol, a tačku na spektakl stavio je Antoan Grizman, preciznim udarcem iz blizine za konačnih 5:2.
Publika na Metropolitanu nije mogla da veruje. Atletiko je postigao pet pogodaka protiv Reala, što se poslednji put desilo davne 1951. godine. Istovremeno, ovo je najveća pobeda Atletika nad gradskim rivalom od 2015. godine, kada je slavio sa 4:0.
Za Simeonea i navijače Atletika, pobeda nad Realom uvek ima posebnu težinu. To je borba za prestiž, bitka Davida protiv Golijata. Real je decenijama simbol moći, bogatstva i glamura, dok je Atletiko gradio identitet kluba radničke klase, tima koji nikada ne odustaje i koji je večiti autsajder. Upravo zato, svaki trijumf crveno-belih protiv Kraljevskog kluba ima emocionalnu dimenziju koja prevazilazi sport.
Simeone je bio svestan da ga rezultati protiv Reala progone. Mogao je da osvoji titule u La Ligi 2014. i 2020, da se okiti bar jednom Ligom šampiona, da podiže trofeje u Kupu i Superkupu, ali pitanje zašto ne može da pobedi Real uvek je visilo nad njegovim glavom. Sada, tom pitanju je bar privremeno stavio tačku.
U originalnom poređenju, Simeoneov rad u Atletiku može da se uporedi sa Endijem Marijem u tenisu – čovekom koji je uspeo da osvoji tri grend slema u eri najvećih ikada, Novaka Đokovića, Rafaela Nadala i Rodžera Federera. Ta paralela potpuno ima smisla.
Atletiko pre Simeonea nije bio klub koji je mogao da parira Realu i Barseloni. Bio je simpatičan rival, često neugodan, ali ne i istinski kandidat za titule. Dolaskom Argentinca 2011. sve se promenilo. Atletiko je postao tim koji može da osvoji La Ligu čak i u vreme kada su Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo dominirali svetskim fudbalom.
Kao što je Mariju bilo gotovo nemoguće da probije zid koji je činila “velika trojka”, tako je i Simeone morao da se nosi sa gotovo nepremostivim izazovom – Realom i Barselonom u njihovim najjačim verzijama. Ipak, baš kao što je Škotlanđanin uspeo da ostavi trag u tenisu, tako i Simeone ostaje trener koji je Atletiko vratio na mapu evropske elite.
Mnogi navijači Blankosa vole da veruju da je njihov gradski rival i dalje “mali brat”, klub koji može povremeno da iznenadi, ali ne i da bude istinska pretnja. Međutim, ova pobeda pokazuje da je razlika mnogo manja nego što se misli.
Atletiko možda nema tako veliku finansijsku moć poput Reala, ali ima ono što velikan sa Bernabeua često nema – timski duh, organizaciju i tako posvećenog trenera koji je sposoban da izvuče maksimum iz svojih fudbalera. Simeone je bezmalo 14 godina na klupi Kolčonjerosa, što je u modernom fudbalu raritet, i upravo taj kontinuitet i stabilnost omogućavaju Atletiku da parira bogatijim rivalima.
Pobeda Atletika od 5:2 nad Realom neće se meriti samo bodovima u La Ligi. Ovo je podsećanje da “mali brat” nije više autsajder, već ravnopravan učesnik u borbi. Za temperamentnog Dijega Simeonea, čoveka koji diše Atletiko, ovo je lična satisfakcija i dokaz da njegov rad ima smisla. Čak i kada je suočen sa kritikama.
