Ekspanzija društvenih mreža donela je sa sobom uticaj brojnih kreatora, a takozvani influenseri postali su uzori mladih generacija. Među onima koji stvaraju prepoznatljiv sadržaj je i mladi Luka Alerić, momak poznat po društveno odgovornim i humanim akcijama, a junak jednog od poslednjih snimaka ovog Pančevca bio je Dimitrije Jovanović. Fudbaler Torlaka bio je jedini koji je tokom pola sata socijalnog eksperimenta u Knez Mihajlovoj podigao praznu flašu vode i bacio u kandu za smeće, za šta je nagrađen sa 200 evra.
Novčana nagrada došla je kao lep džeparac ofanzivnom vezisti rođenom 2002. godine, ali je čitav snimak imao znatno dublju suštinu s obzirom na to da je Jovanovićev gest bio lep primer vršnjacima, ali i dokaz da stereotipi vezani za sportiste (pre svega fudbalere) nemaju tako čvrsto utemeljenje.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Nisam osoba koja generalno ide i skuplja stvari po ulici, slučajno se tako odigralo. Devojka i ja smo šetali Knez Mihailovom i ne znam kako sam uočio flašicu. Većina ljudi uopšte ne gleda u pod, bila je to slučajnost. Video sam čoveka koji ide ispred nas, gleda u flašicu i ne reaguje. Pomislio sam: ‘Da li je moguće’? Odlučio sam da je podignem. Njih trojica su izletela sa kamerama. Devojka i ja smo bili u šoku – što se vidi na snimku. Pitali su me da li sam ja bacio flašicu u kantu. Uopšte ne znam kako sam odreagovao, da li je bilo glupo ili ne. Ne znam da li sam nešto rekao ili odmah uzeo novac. Stvarno smo bili zatečeni, u šoku. Nisam očekivao ništa tog tipa. Mislio sam da se neko šali, ali onda sam prepoznao Luku čiji mi snimci često izlaze na društvenim mrežama”, počeo je priču za Meridian sport Dimitrije Jovanović.
Mladi igrač Torlaka iz Kumodraža priznaje da je snimak na kojem je on glavni akter imao odjek u njegovom okruženju.
“Broj pratilaca na društvenim mrežama nije porastao, ali stiglo mi je mnogo poruka od drugara. Većina ljudi me je pitalo da li je namešteno. Iznenadilo me je što me to pitaju ljudi koji me poznaju. Da li ličim na nekog ko bi učestvovao u nečemu nameštenom? Živimo u takvoj zemlji gde ljudi u malo šta zaista veruju, pa je otud i to pitanje skroz legitimno. Svaka čast Luki za sve što radi. Na njegovom profilu je moguće videti mnoštvo lepog sadržaja. Gledam da pomognem ljudima često, koliko god sam u mogućnosti. Sedam dana ranije sam iz autobusa video čoveka kako mu pucaju invalidska kolica. Tištilo me je nešto i zamolio sam vozača da stane, da otvori vrata kako bih izašao. Prišao sam i pomogao mu da uđe u taksi. Znao sam da će mi se vratiti dobro. Verujem da je sve povezano.”
View this post on Instagram
Dimitrije je kulturom i manirima doprineo razbijanju predrasuda o sportistima, posebno fudbalerima.
“Sve dolazi iz kuće. Drago mi je da pokazujemo pozitivne primere. Nisam saglasan sa pričom da su fudbaleri nevaspitani, da su neobrazovani… Sport je takav da moraš da biraš između njega i škole. Nemaju smisla stereotipi o tome da fudbaleri nisu inteligentni i slično.”
Uz lepe manire koje nosi iz kuće, i za koje je zahvalan mami Ivani, ofanzivnog vezistu krasi i bogato iskustvo stečeno kroz fudbal, iako ima tek 23 godine.
“Rodom sam iz Smedereva, tamo sam prošao kompletnu školicu fudbala. Potom sam se sestrom Anđelom preselio u Beograd, upisali smo srednje škole, ona potom i fakultet. Mama je stalno putovala na relaciji Smederevo – Beograd, kako ne bismo bili sami. Počeo sam u omladinskom pogonu Rada. Sve se desilo slučajno, život tako namesti. Bio sam jedan od najtalentovanijih igrača 2002. godište u Smederevu i svi iz fudbalskih voda su znali za mene. Jednostavno, oduvek sam bio fanatik za fudbalom. Jedan menadžer se raspitivao za mene, postao je sportski direktor Tabor Sežane iz Slovenije i pošto su ušli u Prvu ligu želeo je da uzme nekoliko mladih talenata. Kontaktirao je moju mamu u želji da odem na probu u Sloveniju. Proveo sam tamo sedam dana. Nikada do tada nisam imao iskustvo treninga sa prvim timom. Bili su baš dobra ekipa te sezone, završili su na petom ili šestom mestu na tabeli. Dopao sam se ljudima iz kluba i zvali su me da se vratim – što sam potom i učinio. Došlo je do promene trenera i na klupu je seo legendarni Mauro Kamoranezi. To je baš odjeknulo u tamošnjoj javnosti. Tada je krenuo moj uspon. Uvideo je Italijan moj potencijal i krenuo da me gura u starnih 11. Odigrao sam sve pripremne utakmice, između ostalog i protiv Verone – člana Serije A, mladog tima Udinezea… Počeo sam od starta i generalnu probu čak. Imao sam 17 godina i oni su se nadali da će moći da mi srede slovenačke papire. To se nije dogodilo i sve je propalo. Generalnu probu smo odigrali protiv Inđije i baš sam bio dobar na tom meču. Postigli su dogovor da odem šest meseci upravo u Inđiju, pa da se vratim čim proslavim punoletstvo. Inđija je tada bila superligaš. Trenirao sam sve vreme za prvi tim, a igrao za omladince.”
Planove mladog fudbalera poremetile su vanfudbalske stvari.
“Dogodila se epidemija korona virusa, sve se prekida. Individualno sam radio, pa se potom vratio u Sloveniju. Na jednoj prijateljskoj utakmici zapazili su me skauti Mirsada Turkdžana, brata Emine Jahović. Kontaktirali su čoveka koji me je tada zastupao i dogovorili se da preuzmu sve njegove obaveze. Tako je došlo do odlaska u Tursku. Bio sam u Bašakšehiru tri meseca. Prošao sam pripreme, a oni su ušli u Ligu šampiona. Plan je bio da ja sa omladincima igram takođe u Ligi šampiona za mlade. Već je sve bilo dogovoreno, pričali smo sa prvim čovekom kluba i samo čekali da potpišem ugovor, ali do toga nije došlo. Mirsad me je zvao i saopštio da se nešto iskomplikovalo. Koliko sam razumeo, nisu hteli da daju platu kakvu je on smatrao da je potrebna strancu u Turskoj. Njegovo razmišljanje je bilo da je bolje da odem u Vesterlo. Belgija je mnogo bolja za razvoj mladih igrača. Ne znam detalje, sve je to zasluga agenta. Tada sam dobio profesionalni ugovor na pet godina, uz plan da prvu sezonu igram za tim do 21 godine. To je najteži deo mog puta. Nisam znao jezik, bio sam daleko od kuće… Prvih šest meseci sam živeo sam, bilo mi je veoma teško, samo što sam postao punoletan otišao sam u inostranstvo. Vesterlo je malo mesto između Antverpena i Brisela u kojem se ništa ne dešava. Depresivan grad, stalno pada kiša. Još nisam položio ni vozački ispit, nisam imao gde ni da odem. Bilo mi je potrebno vreme za adaptaciju. To je potpuno drugi nivo od onoga što sam prethodno video u fudbalu. Surovi profesionalizam. Nisam imao pojma o tim tehnologijama. Na pregledima pokaže da imaš 17 odsto masti, a ti izgledaš baš mršavo. Njihov trenažni proces, kvalitet, intezitet, uslovi za rad, trening centar – sve je fantastično. Godinu dana mi je trebalo samo da se naviknem. Trenirao sam sa prvim timom, ali nisam mogao da igram, jer je zbog pandemije takmičenje bilo dozvoljeno samo seniorima. U drugoj godini ugovora sam otišao na pozajmicu u njihov razvojni klub. Svi igrači koji su došli sa strane, ili iz omladinskog pogona, odlazili su na kaljenje kako bi se pripremili za prvi tim. Imao sam korektnu sezonu, dao sam tri gola i sedam asistencija.”
Povratak u Vesterlo doneo je rasplet kakvom se Jovanović nije nadao.
“Želja mi je bila da ako ponovo ne dobijem šansu, odem na pozajmicu, ali u neki viši rang. To se nažalost nije ostvarilo. Ljudi koji su me odveli tamo su očekivali da napravim bum u prve dve godine, ali to se nije desilo. Klub mi je saopštio da želi da raskine saradnju sa mnom što je bio snažan udarac za mene. Proživljavao sam sam stvari za koje bi trebalo da bude zadužen agent. Ogroman je pritisak kada ti sa 20 godina sam moraš da se baviš tim problemima. Nisam iz principa hteo da raskinem ugovor, jer je ostalo još tri godine do isteka. Želeo sam pozajmicu. Ponudili su mi da mi isplate jednu godinu, a da im dve oprostim, ja sam tražio suprotno – opraštam jednu, isplatite dve. Međutim usledili su pritisci sa svih strana. Pričali su mi da nikada neću igrati fudbal… Surov je svet fudbala. Mama me je posavetovala da prihvatim njihovu ponudu, što sam kasnije i uradio. Vratio sam se u Srbiju bez motivacije i želje. Razočaranje je tek usledilo kada sam shvatio da nemam nikakvu ponudu. Očekivao sam da će biti samo bolje posle Belgije, nisam verovao da ću ići ispod Superlige. Nije bilo tako – naprotiv. Tek sam tad shvatio koliko je važno da igraš u kontinuitetu. U prvom timu nikada nisam odigrao zvaničnu utakmicu. Koga briga što sam igrao sjajno na prijateljskim mečevima.”
Usledio je restart posle kakvog bi malo ko uspeo da se izdigne, ali je Dimitrije pokazao da ima DNK borca.
“Šest meseci sam bio bez kluba. Moj trener iz omladinskih kategorija, Bojan Krulj, preuzeo je Rudar iz Prijedora. Pozvao me je i došao sam na šest meseci. To je bila druga liga BiH. Tamo definitivno nije idealno. Tereni, suđenje, pogled tih ljudi na fudbal mi se nisu dopali. Ponovo je usledio povratak u Srbiju. Od silnog stresa koji sam preživljavao usledili su zdravstveni problemi na nervnoj bazi. Morao sam da stanem na loptu. Hteo sam da se spustim u niže rangove, zaigram Srpsku ligu. Rekao sam sebi da mi ni novac nije potreban. Zaradio sam u Belgiji šta sam zaradio, pa sad polako u nove pobede, da krenem sve ponovo. Otišao sam u BASK, gde mi je pukao zglob na startu sezone. Potom nisam imao baš nikakvu ponudu. Razmišljao sam šta i kako dalje, hiljadu stvari prolazi kroz glavu… Iako znam da imam kvalitet, znam da nisam slučajno otišao u Belgiju.”
Odlazak u četvrti rang srpskog fudbala bio je korak koji nekoliko godina ranije nije sanjao ni u najpesimističnijim projekcijama.
“Pozvao me je sadašnji trener Torlaka – Slobodan Dinčić. U početku nisam hteo da čujem za Zonu. Mislio sam da se posle utakmica pije pivo i jede pečenje. Međutim, u jednom trenutku sam otišao na razgovor sa njim. Ubedio me je da ne odustajem, da nastavim da verujem u sebe, da sve može da se promeni preko noći. I u klubu iz Kumodraža sam doživeo peh, izletelo mi je rame, pa sam morao na operaciju. Ta sezona u Torlaku je ipak bila impresivna, obezbedili smo plasman u viši rang. Sada se polako vraćam, odigrao sam nekoliko mečeva po 20, 30 minuta. Bio sam na kontroli – sada je sve u redu. Nadam se da ću u budućnosti uspeti da se vratim na viši nivo. Imamo ambiciju da jurimo visok plasman – vrh tabele. Trenutni rezultati nisu baš idealni. Borićemo se do kraja da izguramo zajednički cilj. Prethodne godine smo imali nezapamćeno dobru sezonu u nižem rangu. Sastav koji imamo verovatno zaslužuje još jedan rang iznad, ali situacija je takva da svi hvatamo ritam, vraćamo se, tražimo formu. Sjajno je imati ambicioznog trenera, dovodi igrače sa istim karakterom. Treniramo svaki dan tokom nedelje. Veoma sam zadovoljan klubom i rukovodstvom. Nikada mi nije bilo ovako lepo. Zaposleni u svim strukturama su divni. Hemija je na vrhunskom nivou.”
Jovanović sve što je prošao gleda kao dragocene lekcije, a ume i da se našali na svoj račun. Tokom perioda u Belgiji igrao je utakmice protiv nekih od sadašnjih zvezda evropskog fudbala, pa u društvu sa ponosom može da tokom televizijskih prenosa uperi prstom u neke od asova i kaže – igrao sam protiv ovih momaka.
“Trenirao sam sa sjajnim igračima kao što su Igor Vetokele, Kristijan Bruls i Kurt Abrahams, igrao sam protiv imena kao što su Džeremi Doku, Lois Openda, Šarl de Ketelare, Noa Lang… Sve su to bile prijateljske utakmice, ali opet – imao sam ih naspram sebe. Tada nisu bili poznati, ali danas ih gledam kada igraju u Ligi šampiona i prisećam se duela. Igrao sam i protiv Rađe Najngolana i Ognjena Vranješa… Najjači utisak na mene je ostavio Pol Onunaču – sada špic Trabzona. Impresionirao me je dok je igrao za Genk. Gromada od čoveka. Protiv Opende, Dokua i De Ketelarea sam igrao takođe prijateljski meč. Moj klub protiv mlade reprezentacije Belgije. Deklasirali su nas sa 4:0. Njihov kvalitet i brzina su već tada bili neverovatni. Svaka lopta ide napred. Sada igram u Torlaku, a oni u Ligi šampiona i povremeno kad gledam sa društvom njihove utakmice uz uzdah prokomentarišem to.”
Igrači protiv kojih je igrao danas su podstrek Jovanoviću, a inspiraciju nalazi i u sugrađaninu Smederevcu – Aleksandru Mitroviću.
“Što se tiče Aleksandra Mitrovića, kada sam raskidao ugovor sa Vesterlom, njegov otac i brat su mi mnogo pomogli. Želim da im se zahvalim ovom prilikom. Stali su iza mene. Poznajem njegovu porodicu, ali njega uživo nikada nisam upoznao. Pamtim ga kao klinac, kada je dolazio iz Partizana sa onom čirokanom. Idol mi je, naravno. Najbolji strelac u istoriji reprezentacije. Partizanovac sam, pa bih voleo da ga vidim do kraja karijere u Partizanu, ako je to moguće. Teško je iz ove perspektive da uradim i mrvicu onoga što je on učinio, ali da i tako bude – zaista bih bio zadovoljan. Kada je reč o aktuelnim Smederevcima tu je Marko Milovanović sa kojim sam zajedno odrastao. Godinu dana je mlađi od mene. Na svim turnirima smo igrali jedan protiv drugog, jer je bio deo druge školice fudbala. Svaka mu čast za sve što radi. Pokazivao je od detinjstva da je ogroman radoholik. Kao što sam već rekao – ništa nije slučajno.”
Gledajući iza sebe, Dimitrije ne žali ni zbog čega, iako ističe da bi danas mnogo toga drugačije uradio.
“Sve je to prelepo iskustvo. Da sam sad u koži mene pre nekoliko godina – sve bih drugačije radio. Bilo bi mi lakše, ali to se dešavalo u tom trenutku. Ne mogu sve da svaljujem na sebe, jer nikada nisam dobio šansu. Ko zna šta bi se desilo da jesam – makar 15 minuta. Idemo dalje. Imam ambicije da probam da dostignem nešto više. Smatram da to mogu”, kazao je mladi ofanzivac.
Bonus video: