Ako čitate medije iz Vašingtona, jasno je da su Vizardsi uzbuđeni zbog napretka Tristana Vukčevića i potencijala srpskog reprezentativca kada je u pitanju nova sezona.
U glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država ne očekuje previše što se tiče rezultata – kao ni prethodnih godina – ali trudiće se da razvijaju mlade igrače za godine koje slede. Žele od njih da izvuku najviše, bilo da taj talenat ostave u Vašingtonu, ili budu vredni delići trejdova. Vukčević je posebno interesantan u tom pogledu.
Tristan je došao na trening kamp Vizardsa i očigledno se svima svidelo to što vide. A na pitanje koja je glavna razlika u odnosu na prošlu sezonu, Tristan je rekao:
“Postao sam zreliji. Evropsko prvenstvo mi je mnogo pomoglo. Samo biti uz sve te igrače mesec i po dana… Bio sam uz Jokića, video kako igra, kako trenira. To mi je mnogo pomoglo. Način na koji čita igru, njegova inteligencija, posebno jer igramo na istoj poziciji. I kako njegov tim igra bolje”.
Vukčević je objasnio:
„Moglo je da se vidi, kada on izađe sa terena igrali smo daleko lošije. Ja ću se truditi da tako utičem na igru.“
Tristan nije imao uzora u smislu da modeluje igru po njemu, ali…
„Uvek sam voleo da uzimam delove, kako se visoki igrači ponašaju i kako ja mogu da igram kao oni. I tako sam shvatao šta da radim.“
Danilo Galinari se vratio u SAD posle Evropskog prvenstva koje je Italija završila u osmini finala. Sanjao je drugačiji epilog, ali to je prošlost. Sada postoji budućnost o kojoj treba razmišljati.
Iako nije ozvaničio, Galinari je vrlo verovatno završio igračku karijeru. Ipak, to veterana koji je prve seniorske korake napravio kada ga je Aleksandar Đorđević uveo u tim Milana kao dečaka, ne sprečava da razmišlja o novim izazovima.
U intervjuu za „Corriere Della Sera“ Galinari nije želeo da krije da je zamišljao da tim može da ode dalje na Evrobasketu. Ali, priznaje da je bilo napeto između njega i selektora Đanmarka Poceka, iako ističe koliko je sada već bivši trener Italije bio strastven prema timu.
„Bilo je trenutaka kada nisam znao da li ću biti deo tima. Da li je postojala napetost između mene i Poceka? Situacija je bila osetljiva sve do telefonskog poziva kada mi je rekao da sam jedan od 12 za Evropsko prvenstvo“, kaže Galo.
Kako ste proživeli te dane iščekivanja – upitan je Galinari.
„Loše. Nisam smatrao da uopšte postoji sumnja oko mene“, ističe sjajni as. „Trudio sam se da budem spreman. Sa timom Vaqueros de Bayamón osvojio sam titulu i bio MVP, a opet to možda nije bilo dovoljno. Objasnio sam svoje strahove treneru i Karlosu Arroju, prijatelju i čelniku portorikanske reprezentacije.“
Dakle, nije bilo lako ponovo se uklopiti u Italiju?
„Bio sam uzdrman. Nikada mi se tako nešto nije dogodilo. Ali u grupi sam se osećao prijatno. Da nije bilo tako, bio bi haos. Poceko je bio iskren prema meni i objasnio šta želi — a ja sam to prihvatio. Više volim da mi se kaže u lice.“
Kruže priče da je bilo sukoba između Poceka i Datomea…
„Ne znam da li su raspravljali, ali svi smo znali da Poceko odlazi — ugovor mu je ionako isticao. Nesuglasice postoje u svakom timu: mogu vam ispričati i o onima u Španiji koja je osvojila toliko trofeja. Ako ih nema, to je znak da ljudi ne razgovaraju dovoljno iskreno.“
Galinari kaže da će biti veliki navijač Italije, da Azuri imaju talente, ali…
„Postalo je prokleto teško istaći se u košarci koja je sve izjednačenija. Videli ste Srbiju i Francusku, bronzane i srebrne sa Olimpijskih igara 2024, koje su ispale u osmini finala, kao i mi. A na Evropskom prvenstvu 2022. nedostajala su nam samo dva slobodna bacanja da pobedimo Francuze i uđemo u polufinale.“
NBA generacija Barnjani, Belineli, Galinari završava bez trofeja…
„Koliko smo puta sva trojica igrali zajedno tokom leta? Dva puta za 13 godina!
Ako dodamo i Melija, Datomea i Heketa — odgovor je nula! Ne možeš stvoriti pobedničku grupu bez kontinuiteta.“
Kada se osvrnet na karijeru u reprezentaciji, Galinari najviše žali zbog Evrobasketa 2015. u Lilu.
„Mogli smo na podijum.“
Koji je sada plan za Danila?
„Ko zna. Vratio sam se kući u Majami. Moja supruga Eleonora je dobro posle ujeda ajkule, a u novembru će se roditi naše treće dete. Misli mi ne manjka.“
A košarka?
„Kao igrač teško da ću se vratiti u NBA. Možda ću ponovo igrati u Portoriku. A možda i postanem menadžer — razmatram neke mogućnosti.“
Povratak u Evropu nije opcija, kaže Galo.
„To isključujem. Ali Evropa bi mogla ponovo ući u igru kroz projekat NBA Evrope. Shvatili ste: menadžer u novom projektu. Možda je to ono što mi se mota po glavi.“
Petar Popović je jedna od legendi zadarske košarke. Ne baš kao Krešimir Ćosić ili Josip Đerđa, ali je cenjen po tome što je tituli Zadra iz 1986. dao ogroman pečat. Njegovih 36 poena iz majstorice protiv Cibone, kad je osvojena titula, imaju posebno mesto u arhivama kluba iz Jazina (sada Višnjika). I u svim pričama o Zadru zauvek će se prepričavati ti koševi koji su označili kraj dominacije Zagrepčana.
Mada ga je sin Marko nadmašio po broju trofeja, premda su sestrići Arijan Komazec i Alan Gregov osvojili olimpijsko srebro u Barseloni 1992. Petar i danas zauzima prvo mesto kad se pomene ta košarkaška familija.
Sjajni bek koji je dres Zadra nosio 17 sezona, za Meridian sport se prisetio igračkih dana, čuvene majstorice i načina kako ih je VladeĐurović pripremio za „biti il’ ne biti” okršaj. Na konstataciju da čuveni brka Đura često kaže kako ga zovu „Cibonin grobar”, Popović se nadovezao:
„Slušajte, ne priča to samo Đurović, to pričaju i svi u Zadaru. Činjenica je da je Zadar šest puta bio prvak države, ali se u globalu uvek pominje samo ta 1986. Cibona je dve godine bila prvak Evrope sa pokojnim Draženom Petrovićem i onom ekipom, mislim da čak dve godine nisu imali poraz u Zagrebu, da su prvi doživeli od Zadra u finalu. Bilo je veličanstveno, od same utakmice do dočeka i fešte u Zadru koja je trajala danima”, prisetio se Popović za Meridian sport.
Zanimljivo je da je Đurović našeg sagovornika držao na klupi više od 20 minuta.
„Počeo sam u petorci i dva-tri šuta sam promašio, pa me Vlade izveo. Završilo se prvo poluvreme, očekivao sam da ću u drugom opet biti u petorci, međutim… Ostao sam da sedim i u sedmoj minuti drugog poluvremena me vratio u igru. Tako da sam od sedmog minuta poluvremena i u dva protužetka, ubacio 36 komada, od toga šest trojki.”
Čuvena je Đurovićeva taktika „Pusti Dražena, on će svoje dati kako god ga čuvali, drž ostale”!
„Poslednje veče u Zadru pred majstoricu izašli smo na trening, a on dolazi sa fudbalskom loptom, daje nam i kaže: ‘Ajmo da igramo’. Igrali smo jedno pola sata i on kaže: Gotovo! Ovako treniraju šampioni’. Mi odemo na tuširanje, on dođe i odvede nas na večeru u jedan poznati zadarski restoran. Kad smo se ubili od hrane, on ponovo kaže: ‘Ovako treniraju šampioni’! Sutradan smo krenuli u Zagreb, otišli na trening, ali nam nije dao da se skidamo. Samo smo u patikama, malo pogledali dvoranu, šutnuli koju loptu. I tad je ponovio: ‘Ovako treniraju šampioni’! I najzad pre finala, kad smo ulazili u dvoranu, Vlade je išao pred nas, a tamo je na službenom ulazu bio šank. Jedan nam je dobacio nešto kao ‘Gde ste p…e zadarske, što ste došli kad znate šta vas čeka?’ A Đura se vrati, uzme ga i pesnicom patosira. Okrene se ka nama i kaže: ‘Ovako tuku šampioni’!”
Popović se posle te anegdote osmehnuo, pa nastavio:
„Uglavnom, u svlačionici pred utakmicu kaže ‘Ti držiš ovog, ti čuvaš onog. Pope, ti čuvaš Dražena Petrovića, sve isto, ko god da ga čuva, zabiće 50’. Stvarno je bio pravi, pravcati psiholog. Pripremio nas je i toliko psihološki rasteretio, da praktično nismo imali šta da izgubimo. Došli smo tamo kao na ekskurziju, jer niko, ama baš niko nije očekivao da ćemo dobiti Cibonu.”
Svi košarkaši stare Jugoslavije sa posebnim pijetetom pričali su o atmosferi u Jazinama. Na pitanje koje je njemu gostovanje bilo najdraže, Popović odgovara da nije imao ‘favorita’.
„Svuda mi je bilo drago da igram. Ali, uvek pričam i ponoviću još jednom. Igrali smo Kup šampiona, Zadar je sa 20 razlike dobio Žalgiris u Kaunasu, onaj sa Sabonisom i svim onim asovima. Dobili smo kući Real Madrid, ali u dugogodišnjoj karijeri, za 17 sezona u Zadru, pobedio sam sve protivnike u bivšoj Jugi osim Crvene zvezde! Zvezdu nikad u životu nisam dobio u Beogradu!”
Na našem Youtube kanalu pogledajte i šta je Popović rekao o tome ko je zadarski broj 1 – Ćosić ili Đerđa – ko je u karijeri dostigao najviše Marko Popović, Arijan Komazec ili Alan Gregov, šta kaže mladim igračima koje trenira, da li će nekad klubovi iz našeg regiona kao pre četiri decenije biti u prilici da osvoje Evroligu, kao i koga je video kao prvaka pre početka nedavnog Evrobasketa. O preranom ispadanju Srbije Popović je rekao:
„Nije moje da se mešam, ali mislim da je tamo nešto puklo u svlačionici. Svašta se pisalo i govorilo, čak i posle takmičenja. Ne bih hteo da se sad pravim pametan, ali činjenica je da tamo nešto nije bilo u najboljem redu. Pogotovo posle povrede Bogdanovića. Neki pominju da Micić nije došao spreman. Nije moj posao i ne bih voleo da uopšte komentirišem, ali mislim da unutar ekipe nije bila prava, dobra hemija.”
Bogdan Bogdanović je dobro izgledao na poslednjim treninzima Klipersa. Sa steznikom preko cele desne noge, radio je u tempu koji obećava da će biti maksimalno spreman do početka nove NBA sezone.
Posebno je radio sa Džejmsom Hardenom. Dvojica paklenih strelaca takmičila su se u šutiranju iz teških pozicija, posle driblinga, koraka unazad… Doduše, to za njih i nisu teške pozicije.
„On je jedan od najvećih takmičara, kao i ja. Svaki put kada vidimo nekoga da radi jače, želimo da se borimo, da bude zabavnije, a činimo jedan drugog boljim. Znamo kako to ide, moramo da se guramo međusobno. A od njega može i da se nauči, neke pokrete. On je jedan od najvećih jedan na jedan igrača“, priča Bogdanović iz Los Anđelesa.
Tamo je otišao maltene direktno iz Rige, razočaran što ga je povreda zadnje lože odvojila od snova o zlatu na Evropskom prvenstvu.
„U početku me uplašilo, kao i sve druge. Ali, nikad ne možeš da znaš sa delimičnom rupturom. Potrebno je 4-6 nedelja oporavka. Ja sam na pet. Sada se dobro osećam. Radim sa momcima. Pokušavam da trčim pored njih, da uradim sve vežbe i da igram.“
Kada će biti 100 odsto spreman?
„Teško je to reći. Uvek težim da budem bolji. Ali, da li se osećam samouvereno? Da!“
Imao je i ranije ove probleme…
„Uobičajena povreda. Samo se desi i ne možeš ništa da uradiš po tom pitanju. Nije bio eksplozivan pokret, niti sam bio preopterećen…“
Celo leto je bilo ispunjeno radom za Bogdana Bogdanovića. Spremao se za vrhunac sa reprezentacijom, ali…
„Prošle sezone nisam bio u potpunosti zdrav. Sve su to bile male povrede. Prvo sam to morao da ispravim. Onda sam krenuo da se spremam za reprezentaciju. Priključio sam se, bio spreman u odličnoj formi. Nažalost, ovo se dešava. Bilo mi je stvarno teško što moram da napustim tim. Za kapitena je to veoma teška odluka. Ali, imam odličan odnos sa reprezentacijom, razumeli su da ide i sezona, znali su da neće biti dovoljno vremena i pustili su me da odem sa turnira. Došao sam ovde. Ne želim da propuštam utakmice tokom sezone. Žal je što sam morao da napustim tim. Voleo bih da sam došao maksimalno spreman, sa energijom koju sam imao, sa ispunjenim ciljem…“
Bogdanović je podigao obrve:
„I dalje verujem, da sam ostao tamo i da sam bio zdrav – imali bismo veliku šansu da osvojimo zlato. Ali, to je što je. Gotovo je. Sada sam potpuno fokusiran na ovo.“
Sada se sprema za drugu sezonu s Klipersima u koje je stigao tokom prošle sezone, iz Atlante.
„Trejdovi su najteži deo nečije karijere. Bio sam u Atlanti četiri godine, izgradio odnose… Teško je, ali takva je igra. Srećom, trejdovan sam ovde gde su ljudi mnogo iskusni, pomogli su mi da tranzicija bude laka.“
Klipersi sada imaju mnogo bekova i borba za minute će se voditi.
„Uvek je bila borba, uvek će i biti. Svi moramo da se dokazujemo. Krećemo od nule. Borimo se za sebe, ali smo i tim. Na trenerima je. Nisam mlad više. Razumem šta mogu, šta ne mogu da radim. Samo želim da pomognem timu da pobedi što više puta.“
Igraće Amerikanci protiv inostranih igrača na Ol staru. Bogdan se osmehnuo na pomen tih duela.
„Voleo bih to da vidim. Malo da se napravi rivalitet, to bi bilo zabavno i to ljudi vole da vide. Uzbuđen sam zbog toga. Daću sve od sebe da budem tamo.“
Sekstet svetskih šampiona iz Manile 1978. bio je na Mundijalu prijateljstva. Najmlađi od njih Peter Vilfan danas je bliži košarci od Kićanovića, Slavnića, Knega, Jerkova i Krstulovića koji su takođe vikend proveli u Ulcinju.
Vilfan je komentator na slovenačkoj televiziji, poznat po britkom jeziku. Ne želi da se dopadne svima, već govori šta misli. A malo je onih koji podnose kritiku, još manje onih koji vole da čuju istinu.
„Ono što mislim, što znam, stvarno to i kažem. Normalno, često to činim javno, zato što me i pitaju. Takav sam bio celog života. Bio sam takav i kao igrač, znao sam da kažem i nešto što je u ono vreme bilo strašno, poput mišljenja o nekom treneru. Nikad nisam vređao, ali imao sam svoje mišljenje. To sam zadržao i to ću zadržati do kraja”, rekao je Vilfan za Meridian sport.
Kao i većina evropskih košarkaških znalaca, nije pristalica savremenog NBA trenda.
„Moram da kažem da mi se u poslednje vreme, već nekoliko godina ne sviđa sve što se dešava u evropskoj i FIBA košarci. Vidi se da svi idu nekako prema NBA, a ligaški deo vrlo malo gledam, ili uopšte, zato što to više nisu prave utakmice. To je šou, ponekad i cirkus. Nema odbrane, nema neke ozbiljnosti. Više volim da gledam Evroligu, jer nudi taktiku, igrači moraju da razmišljaju i reaguju u trenutku. U NBA je sve predvidljivo, trči se gore-dole, zakucava i svi srećni, zadovoljni idu kući.”
Otvoreno govori i o Evropskom prvenstvu, prirodno ja skalu emotivnije o Sloveniji.
„Nemci su bili favoriti i pre početka prvenstva, što su i potvrdili. Iznenađen sam kao i svi što je Srbija tako rano ispala, ali imali su problema i povreda. Povredio se Bogdanović koji je za igru Srbije čak važniji od Jokića. On je stalno bio tu, on je vođa. Od ostalih niko me nije baš posebno iznenadio. U redu Finci su došli do polufinala, to je prijatno iznenađenje, ali oni nemaju loš tim, dobri su to igrači, Markanen i nekoliko mladih.”
Zastao je, pa nastavio:
„I onda, normalno, dolazim do Slovenije. Uvek tvrdim da ekipa koja u svojim redovima ima Luku Dončića mora da razmišlja i o najvišim ciljevima. Malo sam razočaran onim što je Slovenija pokazala na Evropskom prvenstvu. To sam i javno rekao, normalno mnogo njih nije bilo zadovoljno mojom ocenom. Problem Slovenije je što imamo samo jedan način igre – ‘Daj loptu Luki, a ovi neka prate’. A ako taj sistem ne donosi dobar rezultat, nemamo varijante B i C… Nemamo igru u kojoj bi recimo mogli da nešto odigramo i bez Luke, odnosno da ne bude samo Luka taj koji stalno ima loptu u rukama. To već godinama prigovaram selektoru reprezentacije i vodstvu košarkaškog saveza, ali ništa se ne dešava, sve ostaje isto.”
Govoreći o tome da su Slovenija i još neke reprezentacije propustile priliku da daju šansu mladima, Vilfan stavove argumentuje svojim primerom.
„Tvrdim da se mladi igrač pravi na velikom takmičenju. I mladi mora da igra sa Lukom Dončićem. Dončić je od 2017. tu za Sloveniju i u tih osam godina nijednom mladom igraču nismo dali priliku da bude uz njega na prvenstvu. I uvek se vraćam na sebe da kažemo sto godina unazad. Išao sam u Manilu kao najmlađi. Nisam znao šta će tamo biti, bio srećan što sam među 12, da bih tamo imao četvrtu minutažu, bio četvrti strelac… Kad god sam ušao u igru pored mene je levo bio Kićanović, desno Slavnić ili Delibasić ili neko od asova. A u takvom društvu ti ne možeš da igraš loše, jer ti daju ogromno samopouzdanje.”
Slaže se sa ocenom da se košarkaški sistem koji je donosio uspeh okrenuo za 180 stepeni i da je zbog toga veliki odliv mladih.
„Istina, sistem se skroz okrenuo. To što sad mladi već godinu, dve odlaze negde u Evropu ili sad svi u Ameriku je posledica toga što u poslednjih sedam, osam godina mladi u klubovima ne dobijaju nikakvu priliku. Posledično i u reprezentaciji je isto. To se ne dešava samo u Olimpiji, već na celom Balkanu. Kad gledam Partizan, recimo, igraju Evroligu i sve je to super, ali tamo igra osam Amerikanaca, a mladi – kojih uvek ima – ne dobijaju šansu. Slično je i u Hrvatskoj, manje više na celom prostoru bivše zajedničke države.”
Kad je pomenuo Partizan, nametnulo se pitanje šta mogu crno-beli u Evroligi, jer koliko god da podižu budžet uvek ima bogatijih.
„Očigledno je trend u košarci koja se sad igra, da ako imaš da uložiš 20 ili 30 miliona možeš da računaš da ćeš doći do nekog rezultata. Ali, na kraju krajeva ni to nije garancija da ćeš stvarno napraviti nešto veliko. Ne vidim više mogućnost da neka ekipa iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Makedonije ili Crne Gore uđe u Evroligu. Kako da uđu? Pa, sad može i da se kupi mesto u Evroligi. Jedan Dubai se zaželi igranja u Evroligi, pošto imaju dovoljno novca hladno ove godine igraju. Kao što su mogli da igraju i ABA ligu, odnosno šta god požele. Zašto? Zato, jer mogu to da plate. U ovom trenutku nema šanse da kažem ovi ili oni će biti prvaci, zato što se pokaže da mnogi igrači što se kupuju i imaju ogromne ugovore nisu vredni para koje dobijaju.. Niti su takvi igrači kao što se o tome priča. A šta se još dešava, tim se menja tokom godine, Kupiš igrača i za mesec dana nisi zadovoljan, promeniš ga, dovedeš novog i tako kroz celu sezonu. A to je nešto što je problematično za navijače i za publiku, jer se više niko ne identifikuje sa ekipom. Na primer u Ljubljani oni što vole košarku idu da gledaju Olimpiju, ali kažu to nije više ona naša, prava Olimpija. Zato što nema mladih, domaćih igrača, nema zvezda na koje se klinci vežu pa idu u dvorane zbog njih” u dahu priča Vilfan.
Na našem YouTube kanalu pogledajte između ostalog i šta je preduslov da ne izgubi volju da komentariše košarkaška dešavanja.
Andrea Trinkijeri pauzu između dva angažmmana koristi da puni baterije. Odmara se, ali i druži sa kolegama.
Tokom Evrobasketa bio je predavač na FIBA seminaru u Katovicama, potom je za katedrom bio u Ljubljani, a proteklog vikenda i u „rodnoj” Istri. Preciznije Opatiji.
Trinkijeri je za riječki Novi list dao opširan intervju o detinjstvu koje je provodio u Ičićima, ulozi Dražena Petrovića u njegovom zajubljivanju u košarku, ali i o Partizanu, o usponu Nemačke i neočekivanom porazu Srbije.
„Partizan je, ipak, nešto specifično. Došao sam kao trener koji je već radio u Evroligi, a kod njih je tada bio ‘raspad sistema’. Otišao sam samo zbog toga šta mi je Partizan značio. Gledao sam crno-bele upravo tih godina kad sam odrastao u ovim krajevima. I onda vidiš navijače Partizana… Nigde to ne postoji. Oni te guraju i bodre, bilo plus 10, egal ili minus 20. Došao sam u Beograd, ekipa je bila slabija, a ono što oni imaju je ta ljubav navijača. Od toga smo krenuli i mislim da me vole, jer su shvatili da sam došao samo zato da ih vratim. I dao sve od sebe. I to je ostalo, kao kada nešto istetoviraš”, rekao je italijanski stručnjak.
U priči o Nemačkoj govorio je o Obstu, kog je trenirao u Bajernu, Tajsu sa kojim je radio u Bambergu, naglasio važnost komandanta – Denisa Šredera… U svom stilu je objasnio tajnu uspeha Pancera:
„Kontaminacija!”
Zatim je argumentovao svoj stav.
„Nemci imaju igrače iz Afrike, Brazila… Iako su svi rođeni Nemci, reč je o drugoj generaciji. Imaju najbolje uslove za treniranje, najbolje dvorane i sistem. Reč je o velikoj zemlji sa puno ljudi. I to je dalo rezultat. Košarka tamo neće nikada biti važnija od fudbala. Na deset fudbalskih stadiona napravi se jedan košarkaški teren. Ali uslovi rada su odlični, a spoj sa balkanskim trenerima i igračima koji su poreklom iz različitih delova sveta daje rezultat.”
Na red je došla i reprezentacija Srbije, odnosno šokantan oproštaj u osmini finala.
„Bilo je neočekivano, ali moramo da gledamo i istoriju. Evropsko prvenstvo je teško, najteže posle Olimpijskih igara i Svetskog prvenstva. Oni su bili fantastični, a naišli su na Finsku koja je taktički bila problematična. Pet bekova, Lauri Markkanen koji sa 210 santimetara igra kao bek i sve izdribla. Jedna utakmica i gotova priča. Neočekivano? Da, ali može da se dogodi. I opet će se događati. Ne volim da govorim o krivcima, jer šta ćemo onda, ubiti nekoga? Nije se sve poklopilo kako treba. Mislim da neki igrači nisu bili na nivou forme koju su imali na Svetskom prvenstvu ili Olimpijskim igrama. I to je to.”
U Atini se još slavi. Janis Adetokunbo je dao ogroman intervju u kojem je govorio koliko mu znači reprezentacija, osvojena bronza, rad sa Vasilisom Spanulisom…
Sada je na red došao i Vagelis Ljoljos, predsednik Košarkaške federacije Grčke. Gostujući u TV emisiji, opisao je značaj državnog tima za košarkaše.
„Činjenica je da svakog igrača, bez obzira do kojih visina je već došao, u svesti ljudi velikim čini ono što je uradio sa reprezentacijom. Daću vam primer: Mesi je strašan fudbaler, ali ono što je uradio s Argentinom ga je podiglo sa zemlje i učinilo slavnim u svesti naroda. Janis je to već rekao i osetio. Za to se i borio“, rekao je Ljoljos i dodao:
„Siguran sam da će nastaviti da igra za reprezentaciju. Janis, sve dok je zdrav, igraće za reprezentaciju. Naša želja je da Vasilis Spanulis nastavi, ali moramo da rešimo neke probleme. Uvek postoje neki objektivni problemi.“
Da li su Kostas Slukas i Kostas Papanikolau rekli poslednju reč u državnom timu – upitan je prvi čovek grčkog saveza.
„Zašto ne bi nastavili? Mislim da je Papanikolau rekao da ne prekidaš ti sa reprezentacijom, već ona prekida sa tobom. Naredno Evropsko prvenstvo je za četiri godine, između ostalog i u Grčkoj. Imamo igrače za narednu deceniju, moraju da odrastu, da postanu zreliji…“
U razmišljanjima o budućnosti Grčke, pominje se i ime Andreja Stojakovića. Peđin sin može da bira između Srbije, odakle mu je otac, Grčke, odakle je majka i Amerike – gde je rođen.
„Videćemo“, kaže Ljoljos. „Stvarno mnogo želimo da pristupi našoj reprezentaciji. Uskoro će se sve znati. Imali smo kontakte i dobili pozitivnu klimu s te strane.“
