Dve nepune sezone proveo je u srpskoj košarci, ali Džejms Gist je ostavio dubok trag na ovim terenima. I dan danas se navijači Partizana i Crvene zvezde sete momka sa Merilenda koji je leteo i kidao obruče.
Više to ne radi. Nedavno je odlučio da okači patike o klin i posveti se nekim drugim životnim pozivima. Naravno, ljubav ga je zadržala u igri pod obručima, pa je pokrenuo i “EuroLounge” podkast u tandemu sa još jednim košarkašem koji je pokupio simpatije Partizanove publike, Stefonom Lazmeom.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Imamo nešto vremena, pa smo odlučili da se malo zabavimo, ali i da pričamo o košarci iz ugla igrača koji su bili na tom nivou. Verujemo da bi ljudi voleli da nas čuju, ali pre svega želimo dobro da se zabavimo“, rekao je Džejms Gist na početku razgovora za Meridian sport o jednom od novih izazova u koje se upustio nakon što je odlučio da zvanično stavi tačku na igračku karijeru.
Proveo je gotovo čitavu u Evropi. Igrao za Bjelu i Lokomotivu Kubanj pre nego što je stigao u redove Partizana, potom je kratko bio u Fenerbahčeu i Unikahi, pa čak sedam godina proveo u grčkom velikanu, Panatinaikosu.
Usledila je epizoda u crveno-belom, koju je naprasno prekinula pandemija virusa korona, da bi posle Malog Kalemegdana igrao još za Bajern i Asvel u Evroligi, a potom i Bahčešehir i urugvajski Penjarol, dok je poslednji angažman imao u Indoneziji prošle godine. Kada vrati film, oseća ponos.
“Ludo je, jer nikada nisam ni pomišljao da ću igrati 16 godina profesionalno, da ću biti s druge strane okeana, verovao sam da ću igrati u NBA. Nisam mogao da pretpostavim da ću biti 13 godina u Evroligi, da ću deliti teren sa Janisom Adetokunbom, Lukom Dončićem i Viktorom Vembanjamom pre nego što su otišli u NBA… Kad pogledam unazad i kad vidim šta sam sve postigao, vidim uspeh. Diplomirao sam za četiri godine, bio izabran na NBA draftu od strane San Antonio Sparsa, proveo neko vreme uz Grega Popovića, Tima Dankana, Tonija Parkera, Manua Đinobilija… Kad se sve sabere i oduzme, ne mogu da kažem ništa drugo osim da sam odradio vraški dobar posao“, ističe Džejms.
Bez dileme, najupečatljiviji mu je bio period koji je proveo u dresu Panatinaikosa. Pet puta je bio šampion Grčke, šest puta osvojio tamošnji Kup… Ne krije da mu je prijao i boravak u Beogradu, gde je sa Partizanom osvojio triplu krunu, bio MVP Kupa Radivoj Korać 2011.
“U Grčkoj sam stvorio porodicu. Počeo sam da se zabavljam sa suprugom 2010, venčali smo se 2017, sin mi se rodio u Grčkoj. Sedam godina sam proveo tamo, imam mnogo uspomena, upoznao sam mnogo ljudi, izgradio sam brojne odnose… Srbija je takođe bila sjajna, luda. Čak i kad sam se vratio – Beograd mi je uvek bio kao druga kuća“.
Bila je 2010. kada je Gist stigao u Partizan. Pojačao je crno-bele pred prvu sezonu nakon čuvenog plasman na Fajnal-for Evrolige. Bio je to njegov prvi dodir sa elitnim evropskim takmičenjem.
“Nisam mnogo znao o evropskoj košarci i Evroligi u tom trenutku. Bio sam prethodno u Italiji i Rusiji, ali nisam shvatao različite nivoe u Evropi. Vrlo brzo sam shvatio da je mesto na kojem igram ozbiljno kada je košarka u pitanju, osećala se košarkaška kultura i bilo je sjajno biti deo toga. Ipak, generalno sam bio ljut što nisam u NBA, što sam preko okeana. Bio sam rešen da dokažem da mi nije mesto tu, ali sam kasnije shvatio da to i nije tako loše. Bio sam mlad i naivan, nisam bio toliko upućen u međunarodni sport…“
Povratak u Beograd 2019. bio je daleko drugačiji.
“Bio sam ljut tokom te prve godine, ali bilo je drugačije kada sam se vratio i zaigrao za Crvenu zvezdu. Tada sam bio dokazan igrač, imao mnogo više znanja, razumeo kako funkcioniše sezona… Kad sam igrao za Partizan, nije me zanimala ABA liga, samo sam hteo da igram Evroligu. Nisam shvatao da moraš da osvojiš ABA da bi igrao Evroligu. Zato, kad sam se vratio i zaigrao za Zvezdu, znao sam sve to. Bio sam i veteran u svlačionici, jednostavno drugačiji kao igrač i kao osoba“.
U Partizanu mu je trener bio Vlade Jovanović, a zanimljivo je da su tada u crno-belom rađale dve buduće zvezde evropske košarke – Bogdan Bogdanović i Vladimir Lučić.
“Bogdan je bio junior, Lučić takođe… Ludo je, postali su zvezde. Bogi je naravno u NBA, Luča radi sjajne stvari u Bajernu. Tada su bili veoma mladi, trenirali su sa nama i odigrali neke utakmice. Sećam se da su tu bili i Oliver Lafajet i Kurtis Džerels, kojeg sam znao iz San Antonija. Ali igranje uz Jana Veselog i Nejta Džavaja je bilo najbolje što sam iskusio dok sam bio u Partizanu. Imali smo trojicu visokih momaka na pozicijama tri, četiri i pet i to je bilo uzbudljivo, jer su protivnici morali da biraju šta će ih ubiti. Ako pokušaš da zaustaviš mene, ostaju ti Jan i Nejt, ako zaustaviš Jana, ostajemo Nejt i ja… Retko ko je to mogao da zaustavi. Bili smo mladi, atletski sjajni, imali smo izuzetnu sezonu, osvojili tri titule, domogli se Top 16 faze Evrolige“, pamti Gist dane u Partizanu po dobru.
Setio se i trenutka kada je shvatio da su Bogdanović i Lučić izrasli u velike igrače i shvatio koliko su počeci u crno-belom imali uticaja na njihove karijere.
“Pamtim, bio sam u Panatinaikosu. Lučić je dobio poziv za reprezentaciju, a Bogdanović bio u Fenerbahčeu. Obojica su porasli. Lučić je u Partizanu bio jedva oko dva metra visine, a kada sam ga ponovo video, bio je veći od mene. Sreli smo se na aerodromu, nisam mogao da verujem koliko se razvio. A onda Bogdan, koliko je takođe porastao i dobio na samopouzdanju. Tad sam shvatio da su na osnovu rada u Partizanu to izgradili. Nisam to mogao tada da vidim, da će biti dva velikana, ali kad sam sreo Lučića na aerodromu i video Bogdana na terenu u dresu Fenerbahčea, shvatio sam da su se naporan rad, ti svakodnevni treninzi i koliko su ih Vlade i drugi gurali isplatilo. Isto je bilo i sa Janom Veselim. Nije mogao da pogodi slobodno bacanje, nije bio najbolji šuter, a izrastao je u jednu od najboljih petica Evrolige u proteklih deset godina. Poseban osećaj me obuzme kad se setim da sam prisustvovao njihovom usponu“.
Ipak, prva asocijacija na boravak u Partizanu za Džejmsa je – interakcija sa navijačima.
“To mi je bilo prvi put da sam u dvorani u kojoj su svi toliko ludi i strastveni. Niko nije tu da jede kokice i gleda utakmicu, već su svi konstantno prisutni. Od mesta na parketu, pa sve do vrha dvorane. Svi dolaze dva sata pre utakmice, pevaju, pa onda i posle utakmice, pobedio ili izgubio… Ne staju. To je ludo i prvi put sam tako nešto iskusio. To ću uvek pamtiti iz perioda u Partizanu. Naravno, pamtim i vreme koje sam proveo sa ekipom, Beograd, titule… Ipak, ta luda publika će mi zauvek ostati urezana u sećanju“.
Nepunu deceniju kasnije, vratio se u Beograd i potpisao za Crvenu zvezdu.
“Kad god sam sa Panatinaikosom dolazio da igram protiv Zvezde, bilo je ludo. Neverovatna atmosfera, kao i sa navijačima Partizana. Zbog toga sam bio uzbuđen, ali ponovo sam bio ljut, samo ovog puta zato što više nisam bio u Panatinaikosu. Posle sedam godina, osećao sam da treba da završim karijeru tamo, nisam očekivao da ću otići… Osećao sam da moram nešto da dokažem. Da budem ubica, da imam taj odnos sa navijačima koji sam imao u Partizanu. Ludo je bilo što navijači nisu bili toliko uključeni, tako da nisam dobio puno iskustvo. Mislim da nije bilo vezano za košarku. Hteo sam Zvezdu kao danas, jer trenutno ubijaju. To je Zvezda koju poznajem i za koju sam hteo da igram“.
Njegov dolazak na Mali Kalemegdan izazvao je određene reakcije, s ozbirom na istoriju sa večitim Zvezdinim rivalom.
“Razumeo sam reakcije, ali što se mene tiče, nije kao da sam imao opcija. Nije baš da me je Partizan hteo, a ja sam otišao u Zvezdu. Cilj mi je bio da ostanem u Evroligi, bio sam upoznat sa Beogradom, pa sama tranzicija nije bila preterano komplikovana. Navijači su možda bili u fazonu, da sam igrao za drugi tim, ali morate da razumete da ja nisam Srbin, već Amerikanac. Bio sam u situaciji da moram da izdržavam porodicu i igram igru koju volim, nevezano od dresa koji nosim. Ljudi to možda nisu razumeli. Sve i da sam želeo da igram za neki drugi tim, taj tim mora mene da želi. Ne možete samo da izaberete gde želite da igrate… Mislim da navijači često to ne razumeju. Pritom, oni koji su kritikovali su uglavnom bili mlađi, nisu me ni gledali dok sam igrao za Partizan. Pročitali su to u vestima. Da su me znali, znali bi da ću u svakom slučaju dati svoj maksimum za tim i da nemam nikakav problem“.
Sezona 2019/20, tokom koje je Gist nosio crveno-beli dres, nije dobila epilog. Prekinuta je zbog pandemije virusa korona u trenutku u kojem se činilo da ekipa, pod vođstvom trećeg trenera te takmičarske godine, Dragana Šakote, hvata ozbiljan zalet. Zato veruje da bi Zvezda ostvarila brojne uspehe do kraja.
“Hiljadu odsto… Odlazak Milana Tomića mi je bio težak udarac, jer sam došao zbog njega. Verovao mi je, imali smo dobar odnos – imamo i danas. Kad je otišao, morao sam opet da se nosim sa stvarima kroz koje sam prolazio u Panatinaikosu, gde sam za sedam godina imao osam trenera… Bilo je teško nositi se sa tim, ali s ozbirom da sam bio iskusniji, shvatio sam šta treba da radim. Nažalost, došla je pandemija, u trenutku kad smo kliknuli. Dobili smo Makabi, znam da smo izgubili Kup od Partizana, ali to je bilo na posed, jedna greška, mogli smo da dobijemo. Znao sam da bismo završili posao da smo se ponovo sreli. Takođe, bili smo na pragu plej-ofa Evrolige… Imali smo veoma dobar tim, sjajnu atmosferu, uprkos svim prethodnim problemima. Baš je bilo šteta što je u tom trenutku nastupila pandemija, jer smo definitivno bili u dobroj poziciji – garantujem da bi igrali plej-of“.
Prisetio se i saradnje sa Milanom Tomićem, koji se minulog leta vratio u Zvezdu.
“Milan mi je davao samopouzdanje. Dok me trenirao, postizao sam 18-19 poena po utakmici. Sve se promenilo kad je otišao. Verovao mi je, znao je ko sam, činio da se osećam svojim. Igrao sam za razne trenere, u raznim sistemima, ali Milan me stavio u sjajnu situaciju. Statistika ne laže. Imali smo odličan odnos, sjajna je osoba, bilo je teško kad je otišao, ali košarka je biznis i to morate da razumete. Drago mi je što se vratio. On, Saša Obradović, tu je i jedan od asistenata koji je bio Saše Đorđevića u Panatinaikosu… Možete da viditi i osetite tu energiju! Imaju sedam u nizu, deluje da niko ne može da ih zaustavi“.
U timu sa Malog Kalemegdana su i dalje Dejan Davidovac i Ognjen Dobrić, sada kao kapiteni.
“Deki je uvek bio dobar igrač, igrao je na pravi način, dobro šutirao. A Šegija obožavam. To je tip koji uvek daje sve od sebe, igra čvrsto. Ima sličnu energiju kao Lučić, nije tako visok, ali ima taj borbeni duh i želju, spreman je da žrtvuje telo za dobrobit tima. Ne čudi me što su kapiteni, ni najmanje“.
Na pitanje o idelanim petorkama, Gist pravi dve – jednu iz Partizana, jednu iz Zvezde:
“Veseli, Džavaji Džerels, Milosavljević i ja. Mora Gagi da bude, igrao je mnogo dobro. Bogdanović i Lučić su tad bili mladi. Što se Zvezde tiče, Odžo, Derik Braun, Lorenco Braun, Beron i ja, a Perperoglu da uđe sa klupe.“
S ozbirom da pomno prati dešavanja u Evroligi, ali i da je veoma dobro poznaje, prokomentarisao je i učinak srpskih timova u tekućoj sezoni.
“Partizan je imao neke promene, znam da je u donjem delu tabele, verujem da to nisu očekivali, ali još je rano. Zvezda deluje sjajno. Biće zanimljivo videti da li mogu da ostanu konstantni, Bože zdravlja izbegnu nove povrede. S druge strane, treba videti da li će tim Partizana shvatiti šta Obradović želi, jer vreme curi. Novembar i decembar mogu da odluče u kom smeru će im ići sezona. Biće zanimljivo, mnogo je dobrih timova, Baskonija se budi, Monako izgleda dobro, Fenerbahčea je izgubio neke utakmice, nisam to očekivao. Fener i Partizan su u sličnoj poziciji, potrošili su solidan novac, imaju velika očekivanja od ove sezone, ali zasad ne ide kako su se nadali. Došao je trenutak da nešto naprave. Nema šale sa konkurencijom u Evroligi“.
Tokom karijere, Džejms je igra sa brojnim igračima iz Srbije. Ostvario je posebno vezu sa Miroslavom Raduljicom, tokom perioda koji su zajedno proveli u Panatinaikosu.
“Miro je moj čovek. Jedna od najboljih osoba sa kojima sam delio teren. On, Saša Pavlović, Kuzmić, sa kojim sam posle ponovo igrao u Crvenoj zvezdi… Obožavam Srbe i Grke. U svom timovima u kojima sam igrao, okretao sam se ka Grcima i Srbina, kao i oni prema meni. Uvek smo imali jaku vezu, obožavam moju srpsku i grčku braću. Branim i Jokića u NBA, iako nikada nisam igrao sa njim. On je drugačija osoba, nije kao Amerikanci. Drugačiji je, uz njega su i njegova braća, ima drugačiji mentalitet, stil života – sve. I to obožavam da vidim“.
Ne može da objasni zašto, ali uvek se slagao sa srpskim i grčkim košarkaškima.
“To je jednostavno došlo prirodno. Zašto su me navijači Partizana i Panatinaikosa voleli? Ne znam, ali tako je bilo. Energija je dolazila od duha i mentaliteta navijača… Ne samo to, već kakvi su kao ljudi u svakodnevnom životu. Takav sam umnogome i ja. Srbi i Grci su Balkanci, to je taj mentalitet, imam mnogo prijatelja sa Balkana generalno“.
Izdvojio je nekolicinu srpskih igrača od kojih je mnogo naučio. Neki su mu bili i protivnici.
“Naučio sam mnogo od igrača protiv kojih sam igrao, poput Bjelice. On je bio sjajan. Mnogo sam naučio i od Raduljice, kako pleše u reketu. Njegovi potezi, dodavanja… Privlačio je veliku pažnju rivala, jer je mogao da igra jedan na jedan, ali i da proigra druge. Jedan od omiljenih saigrača. Takođe, Savanović mi je zadavao ogromne probleme, bio je mnogo vešt. Nije bio atleta, ali imao je sjajne osnove, mogao da šutira… Mnogo sam naučio od njega i Bjelice kao protivnika“.
Zanimljivo da je Gist samo sa Nikosom Papasom odigrao više mečeva u karijeri nego sa Nikom Kalatesom. Imao je sjajnu konekciju sa novim košarkašem Partizana tokom boravka u Atini, a čak je i Kalates nedavno izjavio da mu je Gist omiljeni saigrač.
“To je ljubav. Sjajno! Drago mi je što Nik igra. Ne znam šta se dešavalo u Monaku, mentalno je to sigurno uticalo na njega. To što se vratio na teren i igra za trenera sa kojim je ranije pobeđivao – sjajno je. Znam da mu je potrebno da bude u prostoru u kojem može da bude svoj i da bude dobar u onome što radi. Nema boljeg trenera da to izvuče od Obradovića. Pritom, ima atletski sjajne igrače oko sebe poput Tajrika Džonsa, Bruna Fernanda… Sve to će mu pomoći, još kad dodate šutere koje ima Partizan, moglo bi da bude baš dobro. Verovao sam da Partizan može da stigne i do Fajnal-fora, a dolazak Nika i Fernanda im definitivno menja trajketoriju sezonu. Biće interesantno videti kako se to razvijati u narednim sedmicama“.
U Panatinaikosu je imao priliku da sarađuje i sa Aleksandrom Đorđevićem.
“Svaki igrač bi voleo da igra za Đorđevića, jer ti uliva ogromno samopouzdanje. Želi da budeš najbolja verzija sebe, nikad ti ne priča da nešto ne možeš, uvek si spreman da uradiš sve za njega. Razume igrače, jer je igrao na visokom nivou. Obožavao sam ga zbog toga dok smo bili zajedno u Panatinaikosu“.
Ističe da mu je krivo što nije imao priliku da sarađuje sa Željkom Obradovićem.
“To je trener za kojeg sam uvek hteo da igram. Svi su mi pričali da bi Obradović voleo igrača poput mene. Igrao sam godinama protiv njega i kao igrač sam uvek obraćao pažnju na detalje, šta treneri rade posle tajm-auta, u završnicama, kako im se ekipe kreću, kako pričaju sa igračima, sudijama… Uvek sam imao veliko poštovanje za njega. To što se vratio u Partizan, verujem da nema boljeg osećaja. Razumem taj pritisak, ali siguran sam da uživa. To je najbolji trenera u istoriji međunarnodne košarke. Sjajno je videti da još ima strast prema košarci posle svih tih godina i trofeja“.
Sad Gist želi da nastavi njihovim koracima. Da znanje koje je sakupio od saigrača, trenera i rivala prenese na nove generacije.
“Trenutno sam trener u srednjoj školi koji sam i završio. Cilj mi je da jednog dana postanem glavni trener najvišeg nivoa, u Evroligi, NBA ili na koledžu. Naredne sezone ću biti asistent, polako se penjem, ali želim da postanem glavni trener, nema sumnje. Da učim svoje timove da pobeđuju kako sam ja pobeđivao kao igrač“.
Nada se i prilici da ponovo poseti Beograd i Srbiju.
“Voleo bih da dođem na neku utakmicu, da budem sa navijačima. Voleo bih da se vratim i kao trener, da održim kamp, predavanje… Držao sam kamp u SAD prethodnih godina za klince koji se spremaju za srednju školu. Radio sam i sa nekim NBA igračima, momcima koji su na koledžu… Voleo bih da širim svoje znanje i van granica SAD“.
Za kraj razgovora, istakao je:
“Kad ljudi pomisle na mene, želeo bih da znaju da sam bio pobednik kao igrač, neko ko se borio, radio za dobrobit svakog tima. Cilj mi je sada da učim druge kako da pobeđuju. Voleo bih da ljudi kada čuju moje ime razumeju da sam ovde kako bih pomogao košarci i ljudima da ostvare svoje ciljeve, da pomognem deci koja su me gledala kad sam igrao u Evroligi i koja žele da ostvare snove, igraju NBA, Evroligu“, zaključio je Džejms Gist u razgovoru za Meridian sport.
Bonus video:
