Da su režirali film verovatno ne bi ispao ovako dobar… Simone Ancani se vraća u reprezentaciju posle dve intervencije na srcu, igra finale Svetskog prvenstva, osvaja poslednji poen i pada na teren.
Možda je slučajno baš njemu išla poslednja lopta, a možda je Simone Đaneli osetio da bi to bio najlepši kraj. I Svetskog prvenstva, a i reprezentativne karijere Ancanija.
Srednji bloker rođen 1992. godine odlučio je da to bude poslednje što će uraditi u nacionalnom dresu.
“Želeo bih da se zahvalim svakome od vas. Znate da je moj najveći cilj bio da učestvujem na Olimpijskim igrama, i sada, posle ovog Svetskog prvenstva, došao je trenutak za mene da se zaustavim sa ovim dresom, jer to dugujem svojoj porodici i svim ljudima koji su se žrtvovali zbog mene. Dugujem to svojim ćerkicama, koje su mnogo puta bile bez svog tate. Sa reprezentacijom sam doživeo mnogo radosti, kao sada, ali i bola posle nekih poraza. Želim da se zahvalim svima vama, treneru, celom stručnom štabu, predsedniku i celoj Federaciji, koji ste uvek bili uz mene“, poručio je Simone Ancani.
Kada se nabrajaju uspesi koje je postigao Alesandro Mikjeleto, često se zaboravi da je rođen 2001. godine. Dvostruki uzastopni svetski prvak, evropski šampion sa reprezentacijom, evropski šampion sa klubom, prvak Italije…
Svašta je uspeo da postigne ovaj momak iz Breše. Na poslednjem Svetskom prvenstvu je zaslužio i MVP nagradu. O njoj i mnogim drugim temama pričao je u razgovoru za italijansku “Gazzettu”.
Iako je MVP Svetskog prvenstva, ne smatra da je najbolji na planeti.
“Da, nagrada je takva, ali to ne znači da sam najbolji igrač na svetu. Možda sam to bio na ovom takmičenju. Nagrada je za ceo turnir, ne samo za finale – inače bi je morao dobiti Juri Romano, on ju je više zaslužio. Ali svakako, to je priznanje koje me čini ponosnim i koje mi stvara trnce. Bio sam veoma emotivan tokom dodele, što nije tipično za mene. Retko se uznemirim zbog odbojke. Ali tada jesam, bio sam zbunjen i zbog same pobede… Ali želim da kažem da smo od osmine finala igrali tako da su svi u timu zaslužili MVP titulu“.
Još jedno priznanje neće promeniti Mikjeletov pogled na odbojku i lični performans.
“Pa, verovatno će sada očekivanja drugih porasti. A ja ću morati da dokažem na terenu da ih zaslužujem. U suštini ostajem ono što sam i bio – neko ko igra sa lakoćom. Nagrada mi ne donosi dodatnu anksioznost ni odgovornost“.
Otkrio je mladi Italijan i kako je izgledala proslava titule u Manili.
“Jeli smo, pili i pevali“, pojasnjava Mikjeleto. “Pevali smo pesme Sfera Ebasta, rep, trep, sve neke pomalo ‘neinteligentne’ stvari, da se naložimo. Već u autobusu smo pravili haos, svi smo skakali i igrali, uz muziku koju je birao naš DJ – Luka Porro. Veoma loš DJ, da se razumemo. Vratili smo se u hotel oko jedan posle ponoći, spakovali kofere, a pošto je polazak za aerodrom bio u 4, otišli smo u šetnju po Makatiju. Usred noći. Bio je to lep trenutak”.
Duel sa Poljskom najavljivan je kao okršaj Mikjeleto-Leon. Poljak je rekao: „Sigurno se osećam snažno. Da li će Italija biti jača, pokazaće teren…“
“Pa upravo to – to je bio meč Italija–Poljska, ne Mikjeletto protiv Leona. Pobedili smo kao tim, jer samo tako možeš dobiti ovakve mečeve. Na ovom prvenstvu se jasno videlo da pojedinac ne odlučuje ishod. Osim možda Aleksandra Nikolova, koji u Bugarskoj radi sve sam, ili skoro sve“.
Posle poraza od Belgije, Italijani nisu bili u baš sjajnoj poziciji.
“Iskreno, taj meč je bio alarm. Ali, uz svu skromnost, znali smo da možemo da pobedimo Ukrajinu, pa ne bih rekao da je bilo straha. Samo smo ponavljali da za nas nokaut faza počinje ranije – odmah. I da nema prostora za greške. Istina je da smo mi ekipa puna ‘budaletina’, pa je između mečeva protiv Belgije i Ukrajine počeo interni štos: svi smo pitali tim menadžera Đireta: ‘Jesi već uzeo karte? Jesi rezervisao povratak?’ Kao da je bilo sigurno da ćemo ispasti. A kad posle pobede nad Ukrajinom to nije bilo potrebno, počeli smo da verujemo da to donosi sreću. Pa smo nastavili to da ga pitamo pre svakog sledećeg meča. Na kraju – mi smo poslednji otišli kući“.
Sa 23 godine ima već dve svetske titule. Sada će se prvenstva igrati svake dve godine, pa je samo pitanje do koliko će ih još Alesandro doći…
“Istina je, postižem gotovo nemoguće rezultate za svoje godine. Gotovo da to ni ne shvatam. I možda je to moja tajna – igram sa uživanjem, opušteno. Bojim se da bi bilo kontraproduktivno kada bih zastao i razmislio o svemu što sam već postigao“.
Bacite pogled na biografiju Ferdinanda De Đorđija i ostaćete bez reči. Posle svega što je osvojio kao igrač, delovalo je da teško može da napravi nešto bolje kao trener. Ali, evo ga… Ponovo ponosno stoji na krovu sveta.
Mnogi bi unapred odustali od velike karijere zbog visine od 178 centimetara. On nije… Paolo Tofoli, Fabio Vulo, Marko Meoni… Konkurencija na poziciji dizača je bila paklena, ali izborio se da bude deo italijanskog tima. Deo specijalne ekipe. Deo “generacije fenomena”.
Nekada ga je trenirao Hulio Velasko. Ne samo trenirao, nego su zajedno i osvajali sve. Tri puta je De Đorđi kao igrač bio šampion sveta sa Italijom – 1990, 1994, 1998. Pokorio je Evropu 1989.
Sada stoji rame uz rame sa legendarnim Velaskom. Pre 20ak dana njegov nekadašnji trener je sa odbojkašicama Italije osvojio svetsko zlato. Juče je De Đorđi uradio isto… Tačnije odbranio je tron – što kažu da je još teže.
Dva puta je osvojio Svetsko prvenstvo sa odbojkašima (2022, 2025), a bio je i evropski šampion 2021. Sad već može da kaže da pripada i grupi “trenerskih fenomena”.
“Veoma sam ponosan i srećan, posebno zbog federacije. Jer sada ne samo da ulazimo u istoriju, već postajemo legende. Sa Hulijom delim ovu pobedu i to me zaista raduje. Ponosan sam na ono što smo uradili, jer je ovo veoma važno za naš pokret. Reprezentacije donose vidljivost kroz uspehe – poenta nije samo u pobedi, ali naravno da pobeda pomaže. Prava poenta je kako se pobeđuje – kako igrači igraju, kako se bore… Prenošenje emocija je najvažnija medalja koju možemo da osvojimo“, poručio je posle pobede u finalu protiv Bugarske De Đorđi.
Italijani možda nisu bili prvi favoriti za osvajanje, ali su pokazali da znaju da igraju najvažnije utakmice…
“Naš cilj i cilj svakog tima i sportiste je da ostanemo u vrhu. To znači da igramo za medalje na svakom turniru. Verujem da smo na pravom putu, jer sada smo tim koji se bori za medalje na svakom takmičenju“, poručio je De Đorđi.
Bez servisa ne može da se igra. Sve češće to može da se čuje posle odbojkaških utakmica. Zaista jeste tako, jer u modernoj odbojci početni udarac definitivno pravi razliku. Koliko je bitan demonstrirali su to i Italijani u finalu Svetskog prvenstva.
Osam ekipa je na takmičenju u Manili uspelo da dođe do dvocifrenog broja poena sa osnovne linije na nekom meču. Ali, uraditi to u finalu, kada je ulog ogroman – onda je reč o nekoj drugoj dimenziji. Ono što su Italijani ispaljivali na servisu, bilo je neverovatno. Jeste to bio odličan serverski dan, ali ne bi se desio da nemaju vrhunski kvalitet.
Nije ni prijem Bugara toliko loš. Ne bi stigli do finala da ne mogu da se sastave. Ali, u nekim trenucima borbe za zlato delovalo je da samo pogledom mogu da isprate loptu koju šalju protivnici ka njima.
Drugi set je direktno odlučio Juri Romano zahvaljujući fantastičnim servisima. Kada je došao na osnovnu liniju, počeo je da ređa bombe, a sa druge strane nije bilo spasa. Završio je meč sa pet asova. U četvrtom činu nešto slično je uradio Matija Botolo. Zapravo još spektakularnije. Toliko je bio moćan, da su Bugari u tom setu uspeli da skupe samo deset poena. On je završio duel sa sedam asova!
Sve ukupno Italija je imala 13 poena iz ovog elementa. Samo u trenucima kada im je malo stao servis, Bugarska je mogla da odgovori – kao u trećem setu. Preostali deo meča protekao je potpuno u znaku novih-starih svetskih šampiona.
Svakako, Bugari su takođe moćni sa osnovne linije. Imaju nekoliko fantastičnih servera, ali ovog puta je sa druge strane bio kvalitetniji tim. Sve do finala je i njih vodio neverovatan početni udarac. Kako braće Nikolov, tako i ostalih.
Ono što upada u oči jeste servis Srbije. Naši momci su do dvocifrenog broja asova došli kad se saberu sva četiri meča u Manili. Nisu imali nijedan protiv Češke, dva su upisali u duelu sa Kinom, četiri protiv Brazila i četiri protiv Irana. Sve ukupno 10. Garsija je sam skupio 17, Romano 15, Ahi i Mandiradži po 13, Botolo, Miklejeto,Aleksandar i Simeon Nikolov 12…
Naravno, ne govori o kvalitetu samo broj asova. Ali, kroz te brojke donekle svako može da razume učinak u tom elementu. Ubacivanjem laganih servisa protivniku dajete sve na tacni. Idealan prijem, lagano dizanje i ispucavanje napadača – da li kroz sredinu ili sa krajeva. Videli su to naši momci čak i protiv Češke…
Pojedine reprezentacije imaju celu postavu ubitačnih servera, a mi to u ovom trenutku nemamo. I u tom slučaju je veoma teško da se igra.
POENI SA SERVIS LINIJE
Kanada protiv Libije 15 as servisa Italija protiv Bugarske 13 as servisa (finale) Amerika protiv Slovenije 12 as servisa Turska protiv Libije 12 as servisa Bugarska protiv Slovenije 11 as servisa Iran protiv Tunisa 10 as servisa Francuska protiv Koreje 10 as servisa Holandija protiv Rumunije 10 as servisa
Prezadovoljan je bio Ferdinando De Đorđi posle utakmice sa Poljskom. Njegovi izabranici su polufinalni susret dobili maksimalnim rezultatom, iako možda ni oni sami nisu verovali da je tako nešto moguće.
Italijani su danas definitivno bili kvalitetniji tim, pa će sutra imati priliku da odbrane svetski tron u duelu sa Bugarima.
“Za mene je ovo zaista posebno SP, ne znam zašto“, uz osmeh je govorio selektor odbojkaša Italije De Đorđi. “Danas je moj tim želeo da igra veoma dobar meč u svim aspektima. Mislim da je moja ekipa zaslužila ovakav rezultat, zato što smo odigrali utakmicu sa dobrim intezitetom. Dobro smo se borili u momentima kada je Poljska pokušavala da se vrati u utakmicu. Srećan sam… Ali, imamo malo vremena da se oporavimo i da razmišljamo o finalu. Ponosan sam na moju ekipu. Moj tim je poseban“.
Italija i Bugarska igraju za zlato u nedelju od 12.30, dok će Poljska i Češka voditi borbu za bronzu od 8.30.
