Italijanke su u poslednje dve godine nepobedive. Olimpijske su šampionke, svetske, osvajačice Lige nacija… Postale su pravi tim po dvođstvom Hulija Velaska.
Jedna od njegovih najvećih pobeda je dobijanje najbolje verzije Paole Egonu. Ona je imala probleme u komunikaciji sa prethodnim selektorom Macantijem, pa je posle toga bilo vrlo važno vratiti je na pravi kolosek.
Tokom festivala u Trentu iskusni stručnjak je pričao i kako je do toga došlo.
“Jedino što sam uradio s Paolom Egonu bilo je to što sam razgovarao s njom. Tokom našeg prvog razgovora rekao sam joj: ‘Ne zanima me Egonu. Zanima me PAOLA.’ Tako sam počeo. Da razgovaram s njom kao s devojkom. Razgovarali smo o mnogo stvari koje, naravno, ostaju između nas… Ali, onda sam joj dao nadimak. Zovem je PANTERA. Kažem joj: ‘Pantero, kako si?’… i pitao sam je: ‘Znaš li zašto te zovem Panterom?’ Jer, znaš, kritikovali su Egonu i zbog toga što hoda sporo. Jer kada stvari idu loše, sve je loše: ako hodaš sporo, ako se počešeš po glavi… sve je loše. Nastavio sam – Jesi li videla kakve su Pantere? One hodaju tiho, polako… ali kada napadnu, ne idu sporo“, dočarao je slikovito je Hulio Velasko.
Ona je igračica koja je definitivno na neki način promenila odbojku… Italijanka Monika De Đenaro je učinila poziciju libera važnom. Zbog svega što je pokazivala na terenu naterala je mnoge da joj odaju priznanje. Da joj kažu mnogo puta: ‘bravo, svaka čast’. Njen učinak se nije video kroz poene, ali ona je svakom uspehu davala posebnu notu.
Iako je rekla da će Svetsko prvenstvo najverovatnije biti njeno poslednje reprezentativno takmičenje, na Tajlandu se nije oglašavala na tu temu. Nije stavljala sebe u prvi plan, nego je sačekala da sve prođe pa da i zvanično potvrdi odluku…
“Došao je trenutak da se oprostim od plavog dresa. Dresa koji sam duboko volela, koji sam poštovala u svakom gestu, koji sam nosila i branila dušom, telom i srcem u svakoj utakmici, skoro dvadeset godina mog života“, napisala je Monika De Đenaro na društvenim mrežama. “Već duže vreme sam znala da će ovo biti moje poslednje leto sa trobojkom na grudima. Čuvala sam to za sebe, u tišini – iz poštovanja prema Savezu, stručnom štabu i mojim saigračicama. Odlučila sam da ne govorim o tome, da ostanem fokusirana, da proživim svaki trenutak kao da mi je prvi. I poslednji“.
Bila je koncentrisana samo na napad na svetski tron. Na njemu je i završila. Kao najbolji libero sveta.
“Izbegavala sam pitanja, smeškala se na znatiželju, vešto menjala temu. Jer prvo sam želela da se borim. Da se borim za taj poslednji trofej koji je nedostajao ovoj izuzetnoj grupi“.
Pošto se sve uspešno završilo – Monika može da ode potpuno srećna i ispunjena. Osvojila je baš sve.
“Osećam da je došlo pravo vreme. Vreme je da napravim korak unazad, da ustupim mesto novim talentima koji rastu, jaki i spremni – i u koje verujem da će napisati još lepše stranice od onih koje smo mi već ispisale“.
Na kraju izlaganja rečenice su postale još emotivnije.
“Priznajem – nedostajaće mi sve. Nedostajaće mi putovanja, treninzi, izlazak na teren s ponosom što predstavljam Italiju. Nedostajaće mi smeh u svlačionici, naporni treninzi, čak i razočaranja – jer su i ona od nas napravila bolje i jače osobe. Ali, najviše će mi nedostajati emocije. One prave, snažne. Zajedničke pobede sa neverovatnim saigračicama – ženama i sportistkinjama sa kojima sam delila jedan nezaboravan put. Njima dugujem najiskreniju zahvalnost. Za svaki zajednički dan, svaki uspeh, svaku suzu i svaki osmeh. Zahvaljujem se i svim selektorima koji su verovali u mene, koji su me birali, trenirali, bodrili“.
Dotakla se i najbližih – bez čije podrške možda ne bi stigla tu gde jeste.
“Posebno hvala mojoj porodici – uvek su bili uz mene, u lepim trenucima, a još više u onim teškim, kada je ovaj dres znao da bude težak… Ali, nikada toliko da bih odustala. Sada je taj trenutak zaista došao. Zbogom, Reprezentacijo. Od danas će na tribinama biti nova navijačica, novi glas ispred televizora. Ali moje srce će zauvek biti s vama. Hvala ti, plavi dresu. S beskonačnom ljubavlju, tvoja Moki“.
