Za protivnike je dobila domaćina Češku, Austriju, Ukrajinu, Bugarsku i Grčku.
U grupi A koja se igra u Istanbulu su: Turska, Letonija, Poljska, Nemačka, Slovenija i Mađarska. U grupi C (Baku) su Azerbejdžan, Portugalija, Holandija, Belgija, Rumunija i Španija. U Geteborgu se igraju mečevi grupe D, a u njoj su Švedska, Crna Gora, Italija, Francuska, Slovačka i Hrvatska. Sa ekipama iz grupe D će se ukrstiti grupa u kojoj je Srbija.
Grupna faza Evropskog prvenstva 2026. se igra u četiri zemlje – Češkoj, Švedskoj, Turskoj i Azerbejdžanu. Utakmice osmine finala i četvrtfinala na programu su u Brnu i Istanbulu, a završnica je rezervisana samo za Istanbul.
Podsetimo, titulu brani Turska, koja je u finalu 2023. u Briselu bila bolja od naše reprezentacije.
Prvak Evrope 2026. izboriće učešće na OI 2028. u Los Anđelesu.
Kada je prošlo leto završeno, moglo je da se zaključi da će i naredna biti tužna i neuspešna, ukoliko se ključni problemi ne reše. Ako odgovornost ne preuzmu oni koji to moraju da urade. Definitivno se već tada upalio alarm. Nije niko od nadležnih i stručnih izašao i proanalizirao zašto je Srbija ostala bez ijedne medalje. Odbojkaški savez Srbije je ostao nem – posle nekoliko meseci su dovedeni novi selektori – a onda se ove godine ponovila gotovo ista situacija.
Nema rezultata, odličje je ostalo prilično daleko, a najmanje deluje da su krivi odbojkaši i odbojkašice.
Počnimo od činjenica. Orlovi su zauzeli deseto mesto na Svetskom prvenstvu, dok su u Ligi nacija bili na 16. poziciji. Devojke su osvojile takođe 10. mesto na planetarnoj smotri, a bile su za jedan stepenik bolje u komericijalnom takmičenju – 15. mesto. Ovakva odbojkaška godina se na pamti. Definitivno je tužno leto 2025.
Čini se da je rezultat iz 2024. i 2025. došao samo kao posledica dugogodišnjeg lošeg rada u srpskoj odbojci. Nekada je to sve moglo da se sakrije iza jedne Tijane Bošković i sličnih, ali bilo je jasno da će posledice jednog dana biti bolne.
Mlađe kategorije se već godinama urušavaju – o tome se obično priča u svim odbojkaškim krugovima, ali javno ne. Sa decom u klubovima se veoma loše radi – svako danas može da otvori školicu odbojke i da privuče ogroman broj devojčica pre svega. Ali, iz brojnosti čini se nikako da izađe pravi kvalitet. Oni kvalitetniji treneri možda i ne žele da ulaze u kombinacije, da jure sitne interese, da povlađuju nekim nestručnim ljudima koji vode klubove – pa zbog svega toga na mnogim mestima rade oni koji nisu za to sposobni.
Ako se u klubovima ne radi na dovoljno dobrom nivou, logično je da će reprezentacija da trpi. Posebno kada se pogledaju i promene u svim mlađim selekcijama, gde već godinama ne može da se pronađe dobitna formula za klupu. Menjaju se selektori kao na traci – sa pionirske klupe na kadetsku, sa kadetske na juniorsku…
Bitno je i iz kog kluba deca dolaze, ima protekcije, ima guranja. Nije retko da talentovana deca odustanu od odbojke jer su doživela mnogo nepravdi. Sve to je u Srbiji postalo uobičajeno. Domaća liga je veoma slaba – privlačna je samo porodici i prijateljima onih koji igraju. Na marketingu i promociji se veoma loše radi.
U svim tim segmentima smo miljama daleko od Italije, Poljske, Turske… A mnogo puta smo na takmičenjima ranije bili ispred svih tih sila. Mi smo definitivno dugo pravili čuda. Jedna mala Srbija je bila redovna na postolju, iako mnogo toga okolo nije štimalo. Ipak, njihova ulaganja, sistemski rad i organizacija kad tad su morali da izađu na videlo i donesu rezultat.
Kad je muška selekcija u pitanju – još pre nekoliko godina je bilo vidljivo da nas čekaju problemi. Zakasnilo se sa smenom generacija, nisu uvedeni mlađi momci na vreme, pa je došlo do nekog vakum perioda. I dalje je pitanje da li treba krenuti ispočetka sa klincima i žrtvovati nekoliko narednih godina, ili tumarati bez nekog jasnog plana. Selektor je stranac – George Krecu. Pitanje je i da li će i koliko on izdržati da radi u ovakvom ambijentu. Pitanje je i da li se najbolje razume sa igračima, koliko god svi znali da ima vrhunski kvalitet…
Kod žena se ove godine potvrdilo da Srbija previše zavisi od Tijane Bošković. Da postoje ogromni problemi kad je pozicija dizača u pitanju i da niko nije bio spreman za vreme posle Maje Ognjenović i Bojane Drče. Drugog korektora takođe nismo pripremili, iako je Tijana u ulozi prvog još od 2014. godine. Sreća je samo što su iskočile devojčice poput Aleksandre Uzelac, Vanje Ivanović, Hene Kurtagić… Ima još talenata, pa situacija nije toliko zabrinjavajuća kao kod muškaraca. Mada, bez pravog rešenja na mestu dizača, niko ne zna čemu Srbija može da se nada. Svakako, za ovu godinu je bolno saznanje da Srbija ne može ni do četvrtfinala SP kada Tijana nije zdrava. A nije fer da ta devojka nosi toliko breme…
O svemu tome je moralo da se razmišlja godinama unazad. Da se pravi plan, da se sa selektorima iskreno i temeljno razgovara posle takmičenja… A ne da se ćuti posle neuspeha. Da se smene i promene događaju preko posrednika, poruka. Imamo trenere koji važe za samu svetsku elitu – Zorana Terzića, Nikolu Grbića, Slobodana Kovača… Struka i kvalitet postoje. Što ih ne bi pitali za neki savet? Valjda je uspeh srpske odbojke zajednički interes.
Terzić se vratio na klupu, ali nema ni on čarobni štapić. Mnogo faktora okolo utiče na ono što će biti na terenu. Kovač i Grbić se danas međusobno bore za polufinale Svetskog prvenstva. Čak će i u Srbiji neki navijati za Poljsku, a neki za Tursku. Treba se zapitati i zašto je to tako.
Kod nas ostaje pitanje li će čelnici Saveza sesti sa selektorima pa napraviti plan do Los Anđelesa? Pronalizirati učinak – timski i individualni, pregledati šta nude mlađe kategorije. Ako moćni Vakifbank može da napravi saradnju sa 38 škola u Bosni i Hercegovini, jer je osetio da se tamo kriju talenti, onda valjda može da ih potraži i neko iz Srbije. Možda je tamo neka nova mala Tijana Bošković, Brankica Mihajlović ili dizač koji nam je preko potreban.
Ove godine smo se za dlaku spasili ispadanja u Zlatnu ligu – ali niko nam ne garantuje da u sličnu situaciju nećemo doći već narednog leta. Kad se podvuče crta može da se zaključi da su igrači i igračice dali sve što mogu. Neko od njih je rođen za vrhunsku odbojku – neko nije… Problemi su mnogo dublji – ili što bi rekli – riba smrdi od glave.
ODBOJKAŠI 10. na Svetskom prvenstvu 16. u Ligi nacija
ODBOJKAŠICE 10. na Svetskom prvenstvu 15. u Ligi nacija
