Zoran Lukić, selektor reprezentacije Rusije, uželeo se svakodnevnog posla na parketu. Uz dozvolu saveza prihvatio je poziv Iraklisa, kluba u kom je svojevremeno stasao Dimitris Dijamantidis. Lukić će tako nastaviti tradiciju srpskih stručnjaka na kormilu Iraklisa, devedesetih godina su ga vodili Dragan Šakota, potom i Zoran Slavnić.
Solunski klub se nedavno rastao sa Jorgosom Sigalasom zbog lošeg starta – samo jedne pobede u pet mečeva. Kako je izbor pao na našeg stručnjaka, odnosno kako je došlo do dogovora za Meridian sport Lukić je rekao:
„Tokom leta je bilo ozbiljnih razgovora sa nekim klubovima, ali košarkaške federacije njihovih zemalja nisu bile voljne da mi daju licencu za rad s obzirom da sam selektor Rusije. Košarkaški savez Grčke sa tim nema problem, Iraklis me pušta na sva okupljanja reprezentacije. Saglasni su da već za nekoliko dana idem tokom FIBA prozora, u februaru takođe i šta bih onda čekao”, rekao je Lukić koga smo zatekli dok se raspakivao u hotelu.
Po završetku razgovora trenera koji je bio predlagan i za potencijalnog selektora Srbije, čekao je sastanak i zvanično potpisivanje ugovora.
„Generalni menadžer kluba me poznaje iz vremena dok sam sa Nižnji Novgorodom igrao FIBA Ligu šampiona, dogovorili smo se i za mogućnost nastavka u sledećoj sezoni. Bitno nam je da ostanemo u ligi, potom ćemo se lako dogovoriti”, zaključio je Lukić prvu ovosezonsku razglednicu iz Soluna.
Ulcinj je ovog vikenda glavni grad sporta i pozitivne energije na Balkanu. Možda i šire.
Trofeje i medalje koje su osvojile legende gosti sada već tradicionalnog Mundijala prijateljstva, stvorenog zahvaljujući Ivanu Gudelju i ovdašnjem sportskom entuzijasti Pavlu Pepđonoviću gotovo da nije moguće pobrojati, a da se nešto ne ispusti.
Počev od košarkaša, svetskih prvaka iz Manile Dragana Kićanovića, Zorana Slavnića, Željka Jerkova, Duje Krstulović, Andra Knega i PeteraVilfana, vaterpolo šampiona Igora Milanovića, Denija Lušića, Dragana Andrića, Veljka Uskokovića, trofejnog trenera Ivice Tucaka, rukometnih asova Veselina Vukovića, Jasmina Mrkonje, pa vanvremenskih stručnjaka Zorana Tute Živkovića i Lina Červara, preko slavnog rvača Šabana Trstene…, sve do velemajstora plemenite veštine Miodraga Perunovića, TadijeKačara, Mirka Puzovića…
A tu spisku nije kraj, jer su među gostima i Saša Obradović, Bratislav Đorđević, Vladislav LaleLučić, Miroslav Nikolić, Vlade Đurović, Momčilo Pazmanj, Zoran Čutura, Petar Popović, Mihovil Nakić, Dragan Vukčević, Gavrilo Pajović, Sead Šehović… Pa fudbaskih ikona Ivana Gudelja, Ljubomira Radanovića, Bajre Župića, Nikice Cukrova. Sve do rok maestra ZoranaPredina i barda pisane reči Borisa Dežulovića. Miško Ražnatović, košarkaški menadžer, takođe je bio ’zvanica’, ali ne samo zbog poslovnog uspeha, već i zato što je domaći, odrastao je u Ulcinju.
Prisećajući se slavnih trenutaka Vilfana su između ostalog upitali za čuvenu razmenu dodavanja između Bobana Petrovića i njega kad su bili rivali u dresu Partizana i Olimpije… Na njegove rečo da je to verovatno nezabeleženo u istoriji košarke, ubrzo se na bini nadovezao Zoran Slavnić:
„Vilfan je bio mlad, verovatno imao 12, 13 godina kad smo Kića i ja to učinili na jednom večitom derbiju”.
Bila je to samo jedna od brojnih anegdota i poruka koje su izmamile osmehe i aplauze i samo pojačale pozitivne talase koji su se širili i punili srca gostiju i domaćina.
„Manifestacija ne samo da prevazilazi okvire Ulcinja, države, već verovatno i regiona. Energija koju su ovi ljudi doneli u Ulcinj je nemerljiva”, rekao je između ostalog Pavle Pepđonović, po mnogo čemu jedinstvena ličnost svih država bivše Jugoslavije.
Košarka je u centralnom delu četvrtog Mundijala prijateljstva, a održana je i promocija knjige Line Červara, čuvenog selektora rukometaša Hrvatske, koji se nije libio da sa bine pred hiljadu ljudi otkrije da je učio i od košarkaša. Profesora Aleksandra Nikolića, Tonija Kukoča, Željka Obradovića, kao i da je upamtio reči Predraga Danilovića…
„Jednom prilikom mi je rekao da je tajna uspeha košarke u tome što ’dok su majke i očevi u evropskim zemljama šestogodišnjake držali za ruku da prelaze ulicu, kod nas su u tom uzrastu deca prelazila sama i učila da budu lukava, pažljiva, brza…’ Zato sve u našim zemljama molim da daju šansu našoj deci, jer u tome leži uspešna budućnost sporta svih naših zemala!” poručio je Červar i dobio gromki aplauz.
Reči Zorana Predina, rok legende, možda su i saržaj najlepše razglednice sa krajnjeg juga jadranske obale:
„Posle svega što sam ovde doživeo, kad se vratim kući napraviću majicu sa natpisom – Moja nacionalnost je košarka!”
