Kažu da je za profesionalnog sportistu najteži dan u karijeri onaj kada mora da prizna sebi da je – došao kraj. Međutim, kada to učinite u tinejdžerskom dobu i shvatite da to nije kraj, već početak, tada je jasno da ste na dobrom putu za velike stvari.
To je uradio Andrija Stožinić. Sa 20 godina se vratio iz dalekih Sjedinjenih Američkih Država i rekao svima u okruženju: “Nisam više fudbaler, hoću da budem trener”.
Krenuo je polako, Sokratovom krilaticom: “Znam da ništa ne znam”. Činjenica da iza sebe ima stasavanje u Zvezdinoj školi, staž na koledžu, ali i iskustvo prvog trenera beogradskog Palilulca, ipak govori da je za nijansu iskusniji od prosečnog vršnjaka koji dane provodi vrteći “TikTok”.
Najbolje tek dolazi…
Meridian sport ti daje BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 RSD i dva dana igre bez depozita!
“Oduvek mi je bila želja da po završetku fudbalske karijere postanem trener. Naravno, nisam znao kada će se to desiti… Ipak, kada sam shvatio da nisam igrač za prvi tim Zvezde, odlučio sam da odem na koledž kako bih fudbalom plaćao školu. U međuvremenu sam pronašao master koji želim da upišem, a koji ne prihvata američku diplomu, tako da sam se vratio u Srbiju. Nije mi teško palo da izujem kopačke i sednem na klupu kao trener, jer se već pet godina spremam za to. Dok sam igrao u Zvezdi, stalno sam zapisivao treninge u svesku, tako da sam imao neku osnovu za rad”, počeo je Stožinić razgovor za Meridian sport i osvrnuo se na činjenicu da je dobar deo igrača koje trenira – starije od njega:
“Da sam mogao da biram klub sa boljim ljudima – ne bih izabrao. Uprava kluba je stala iza mene i jasno stavila do znanja da svakom kome se ne sviđa to što trener ima 21 godinu – može da ide. Svesno sam prihvatio tu odgovornost. Na kraju krajeva, kao i u životu, ljude “kupuješ” znanjem i karakterom, a ne godinama. Tolerancija i balans, to je suština dobrih odnosa u ekipi. Imam svoje principe, ali moram da ih prilagodim ligi u kojoj sam. Suština je da protivnik ne može da postigne gol, ako nema loptu u nogama. Trudimo se da rivala oteramo što dalje od našeg gola. Rekao bih za sebe da sam defanzivan trener, ali na protivničkoj polovini.”
Kroz stasavanje u omladinskoj školi Zvezde, imao je priliku da radi sa mnogo kvalitetnih trenera. I od svakog je nešto pokupio. Nedavno je pohađao i kliniku za trenere koju je njegov bivši klub pokrenuo.
“Naučio sam mnogo na trenerskoj klinici koju je Zvezda organizovala, zahvaljujući predavaču Dušanu Rakiću. Danas ga smatram prijateljem, jer ću teme koje smo prolazili – pamtiti do kraja života. Bila su tu predavanja i od ljudi poput Šrajnera i Hibale koji imaju izuzetno iskustvo, ali generalno se trudim da sa trenerima sa kojima sam radio ostanem u kontaktu. Nemanja Jokić i Jovan Petrović su mi pomogli kada sam počinjao, ali od svakog ko me je ikada trenirao sam pokupio nešto. Od Nikole Đurovića ulaze u igru i odnos sa igračima, od Marka Neđića karakter, mentalitet i direktnu igru, od Milana Stegnjajića igru iza lopte, od Zorana Rendulića – 1 na 1, visoko i moderno 90 minuta. Moram da pomenem i Slavišu Šušu koji mi nije bio trener u Zvezdi, ali smo imali priliku kasnije da sarađujemo. Za vrlo kratak vremenski interval me je mnogo naučio, pogotovo što se tiče samih vežbi za trening. U poslednje vreme sam se više puta video sa Draganom Aničićem koji mi je otvorio neke druge poglede na fudbal. Nadam se da ću i u narednom periodu imati priliku da se upoznam i sarađujem sa još mnogo trenera. Što se mene tiče – želim da učim i radim. Redovno gledam i analiziram taktičke trenere poput Frančeska Fariolija, Fabijana Hurcelera i Vil Stila. Kada vidim gde su oni bili u mojim godinama, a gde su sada, dobijem još veći elan za dalji rad.”
Predvodi Stožinić ekipu Palilulca, i to – više nego dobro. Prvi su na tabeli, do polusezone je ostalo četiri kola, ali nema dileme – napada se promocija u viši rang.
“Međuopštinska liga je sigurno najteža za vođenje. Pre svega – kratka je i nemaš pravo na kiks. Pritisak koji sam osetio u prvom kolu ove sezone nisam imao ni u Zvezdi, iako sam ceo život igrao u klubu gde se očekuje da svakog pobediš sa tri gola razlike. Prija mi i što imamo podršku navijača, tu su naši “Škorpioni” koji su iza gola i navijaju. Posle meča sa PKB-om su mi skandirali ime. Osetio sam se kao da sam na Marakani ispred severa.”
Bio je i preko Okeana. Dragoceno iskustvo sa američkog univerziteta doneo je u Srbiju.
“Mnogo sam postao zreliji na koledžu. Baš sam porastao preko noći, to mi je glavni utisak. Sve bih ponovo prošao, nemam dilemu oko toga, ali nije bilo lako. Ipak, stekao sam kontakte po celom svetu. Kroz šalu stalno spominjemo da ćemo napraviti saradnju između Zvezde i njihovih država jednog dana. Ko zna možda se i ostvari. Što se mene tiče – nema šta da krijem, svi znaju koliko volim Zvezdu. Želja mi je da se jednog dana vratim na Marakanu.”
Nedavno je imao priliku da se pokaže pred Mitrom Mrkelom i Markom Marinom. Odigrao je Stožinićev Palilulac utakmicu protiv mlađih omladinaca Zvezde.
“Zahvalio bih se Vladimiru Sanduloviću što je prihvatio poziv da odmerimo snage. Moram da pohvalim i moje igrače koji su ostavili skoro pa savršen utisak. Par dana posle utakmice sam se čuo i sa Nikolom Jelićem i još nekolicinom ljudi iz kluba. Lepo smo se ispričali i drago mi je što me nisu zaboravili. Na kraju krajeva, gleda se šira slika kada pričamo o uspehu jedne generacije, a ne koliko je fudbalera iz iste napravilo karijeru. Meni je bila velika satisfakcija kada sam pogledao tribine i video Marka Marina, Mitra Mrkelu i mnoge trenere iz škole, dok u tim momentima moja ekipa igra visok presing i otežava Zvezdi da iznese loptu. Mislio sam da sanjam… Kasnije smo dobili poziv od Zvezde, pa i od OFK Beograda za prijateljsku utakmicu”, podvukao je Stožinić.
BONUS VIDEO:
Leave a Reply