Dolazak Veljka Paunovića na mesto selektora reprezentacije Srbije fudbalski može da donese mnogo, ali kada govorimo o međuljudskim odnosima, niko nema supermoć kojom neutrališe emocije i briše pamćenje.
Situacija sa Miletom Svilarom je pokazala da svako nosi svoj kofer, te da, bez obzira na to koliko bilo popularno poturiti Dragana Stojkovića Piksija kao glavnog krivca za sve, uz kofer – postoji i jasna računica pojedinca. Ili želja, odnosno nedostatak iste da se nastupa za svoju reprezentaciju. I koliko god to ljudima bilo teško da prihvate – to je kapitalistička realnost.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Videćemo na primeru Dušana Tadića i braće Milinković-Savić da li je problem bio u selektoru, njima ili nečemu trećem, ali ruku na srce – sa golmanom Rome je od starta postojao niz peripetija.
Ideja FSS da privoli sve kvalitetne iz dijaspore da obuku dres Orlova je iskrena i čista. Međutim, sve češće takvi primeri služe za koketiranje pojedinaca sa reprezentacijama.
Tihi su bili i Stefan Bajčetić, te Aleksandar Pavlović, sve dok nisu stigli pozivi A reprezentacije Španije i Nemačke, kada je krenula agenda da zapravo nije ni postojala bilo kakva druga opcija. Slično je svojevremeno bilo i sa Bojanom Krkićem, a sada se čini i da Mirza Ćatović vaga.
Momak koga je Gordan Petrić javno prozvao i istakao da želi u svojoj reprezentaciji, ima pravo da nastupa i za Bosnu i Hercegovinu, ali će vrlo brzo dobiti mogućnost da igra i za Nemačku. Prema pisanju tamošnjih medija, momak iz Tutina je velika želja Pancera. Nije baš isti slučaj, jer je Mirza za razliku od svih pomenutih rođen i odrastao u Srbiji, ali je dobar pokazatelj da su nekada Savezu vezane ruke. I da je zapravo dodvoravanje jedini način da se neko privoli.
Upravo je tako i Svilar “ubeđen” da Belgiju zameni reprezentacijom Srbije. Vrlo važan je i tajming u čitavoj priči, jer je Svilar odluku doneo 2021. godine. U tim momentima – branio je za B tim Benfike. Na golu Belgije je bio Tibo Kurtoa, u tim momentima (a sasvim moguće i dan danas) – najbolji golman na svetu. S druge strane – Srbija se klackala između Predraga Rajkovića i Marka Dmitrovića, i činilo se da Piksi ne može nikako da prelomi. Čak i logički gledano – Svilar je imao daleko veći rezon da izabere Srbiju, premda verujemo da to nisu faktori kojima se neko vodi kada odlučuje pod čijom će zastavom nastupiti.
U međuvremenu – Svilar je porastao. Više nije golman Benfike B, već Rome. I to jedan od najboljih u Seriji A. Tu su sigurno i određena obećanja i garancije koje je Svilar dobio od strane reprezentacije Srbije (ili od ljudi sa kojima je razgovarao, da budemo precizniji) koja, ruku na srce, nije na adekvatan način ispratila rast golmana rođenog u Antverpenu. U momentima kada je ulazio u punu snagu, i dalje se lomilo između Rajkovića i Dmitrovića, a Svilar se tek škakljivo pominjao kao opcija za budućnost. Nakon toga se pojavio Đorđe Petrović, od marta će možda ponovo biti i Vanja Milinković-Savić, a tu je i Predrag Rajković (Paunovićev kapiten sa Novog Zelanda). Paprena konkurencija među stativama.
I zapravo možda jedina pozicija na kojoj Srbija ima luksuz da se odrekne nekoga ko se premišlja, bez obzira na to što je paralela koju je Paunović povukao sa Holandijom, u smislu toga da je svako dragocen – mudra i tačna. Ali iz Svilarove perspektive – ko bi sada mogao da mu garantuje bilo šta? Na kraju krajeva, postavlja se pitanje ko će obući dres sa brojem 12 reprezentacije Srbije, i prihvatiti ulogu rezervnog golmana? Deluje da Svilar sebe ne vidi u tome, a ostaje da se obelodane razlozi i zbog kojih Vanja već neko vreme nije u reprezentaciji. Možda u tom grmu leži zec?
Suština je da promena selektora ne rešava određene međuljudske odnose, iako je sasvim izvesno da je i Piksi lično imao nesuglasice sa velikim brojem fudbalera. Javno su o tome već govorili Nemanja Radonjić i Milan Gajić. Paunović deluje kao neko čija je socijalna inteligencija na izuzetno visokom nivou, te nema sumnje da će mudro pristupiti svakom slučaju pojedinačno. Ali, na kraju će sve ponovo da se svede na patriotski gen koji neko – ili ima ili nema.
I zato, primer Lazara Samardžića treba pominjati uvek i svuda.
BONUS VIDEO:
Leave a Reply