Nekada simbol pobedničkog mentaliteta, Juventus se nalazi u jednoj od najtežih faza u poslednjih sedam decenija. Klub iz Torina prolazi kroz period duboke krize rezultata, a problemi su najizraženiji u napadu, na delu terena koji je oduvek bio zaštitni znak Stare dame. Iako trener Igor Tudor ima solidan broj ofanzivnih opcija na raspolaganju, Bjankoneri već sedmicama ne uspevaju da pronađu put do mreže.
Poslednji napadač koji je uspeo da postigne gol za Juventus je Dušan Vlahović, i to još sredinom septembra. Srbin je ukupno četiri puta bio strelac u aktuelnoj kampanji. Njegov kolega Kenan Jildiz ove sezone je dvaput zatresao mrežu, kao i Fransisko Konseisao, Džonatan Dejvid se jednom radovao, a Lois Openda još čeka na debitantski pogodak u crno-belom dresu.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Rezultat je poražavajući – Juventus u poslednje tri utakmice nije zatresao mrežu, a niz od sedam mečeva bez pobede dodatno je produbio osećaj krize koji vlada u svlačionici. Statistika kaže da Stara dama nije bila ovako neefikasna od pedesetih godina prošlog veka.
Da bi se pronašao poslednji ovako loš period, potrebno je vratiti se u sezonu 2010/2011, kada je tim vodio Luiđi Delneri. Bio je to početak ere Bepea Marote kao sportskog direktora, pokušaj da se započne novi ciklus, koji se završio neuspehom.
U tom periodu Juventus nije uspeo da zatrese mrežu protiv Lećea, Bolonje i Milana, a sezonu je okončao tek na sedmom mestu Serije A, daleko od ambicija koje prate klub. Uprava je ubrzo prekinula saradnju s trenerom i okrenula novu stranicu dovođenjem Antonija Kontea, čoveka koji je u tim uneo glad za osvajanjem.
Ako postoji nešto što Igoru Tudoru ne može da se ospori, to je klupski DNK. Hrvat poznaje klub iznutra, zna šta znači nositi dres Bjankonera i kako razmišlja navijač koji traži isključivo pobedu.
Od dolaska na klupu uspeo je da uspostavi red, ali se suočava sa ozbiljnim ograničenjima u sastavu. Juventus trenutno ima brojne kadrovske rupe, posebno u sredini terena i defanzivnom delu, što otežava sprovođenje njegovih ideja.
Dodatni problem predstavlja i nestabilnost u upravi. Posle burnog letnjeg prelaznog roka, Tudor je sa tadašnjim sportskim direktorom Kristijanom Đuntolijem dogovorio nekoliko važnih pojačanja, ali je Đuntoli ubrzo napustio klub po odluci vlasnika. Novi generalni direktor Damijen Komoli preuzeo je kontrolu nad transfer politikom, ali mnoge od Tudorovih želja su ostale neispunjene. Rezultat toga je ekipa u kojoj nedostaje dubina i kvalitet na ključnim pozicijama.
U Juventusu je oduvek važilo da je pobeda jedina stvar koja se računa. Zbog toga ni dobra partija protiv Reala u Madridu u sklopu 3. kolu Lige šampiona nije bila dovoljna da umiri tenzije. Od velikog preokreta protiv Intera sredinom septembra, Juve nije ostvario nijednu pobedu – u sedam utakmica zabeležio je pet remija. Takav skor ne može da zadovolji ni upravu, ni navijače, ni tradiciju.
Ovakav niz, statistički gledano, gori je bio samo u sezoni 1955/1956, pre 70 godina, kada je Juve upisao čak 13 utakmica bez trijumfa i završio prvenstvo tek na devetom mestu. Tadašnji trener Sandro Pupo, postao je simbol jedne od najlošijih kampanja u istoriji kluba.
U novijem dobu, u kampanji 2008/2009, serija od sedam utakmica bez pobede u vidu šest remija i jednog poraza dovela je do smene Klaudija Ranijerija i dolaska Ćira Ferare kao privremenog rešenja.
Pitanje je da li će Tudor uspeti da preokrene situaciju pre nego što pritisak postane neizdrživ. Sledeći izazov je Lacio u nedelju na Olimpiku. Juventus ima tim koji nije bez kvaliteta, ali deluje bez samopouzdanja. Navijači su navikli na trofeje, a ne na izgovore.
Bonus video:
Leave a Reply